Слободан Ђурђевић је профеор  већ 34 године. У Пољопривредној школи предаје механику пољопривредних машина. Стално је разредни старешина. Представља ауторитет код ученика. Строг а праведан. Истовремено се проф. Ђурђевић успешно бави пољопривредом на породичном имању у Близоњама. Помажу му супруга и син, ученик првог разреда Пољопривредне школе. За чуђење је шта проф. Ђурђевић све произведе и одгаји на својих 11 хектара.

Ваљевска искра: "Професоре Ђурђевићу, како све то годинама постижете? Шта сев производите на вашем имању? 

Слободан Ђурђевић: Упоредо са радом у школи све време се бавим и пољопривредном производњом. Гајим стоку и производим сточну храну, житарице и кабасту сточну храну. Имам сву потребну механизацију која је већим делом амортизована а са техничке стране и превазиђена.  То је данас проблем скоро сваког домаћинства. На имању товим јунад. Годишње испоручим од 10 до 15 бикова. Истовремено држим 25 до 30 оваца, оплемењену праменку, као и пет, шест крмача прашчара. Утовим годишње  20 до 30 грла свиња, тежине око 110 кг. Товну стоку испоручујем месари "Јовановић".

У Србији је сточарство у кризи више од деценије. Државне субвенције за сточарство су врло ниске у поређењу са земљама у окружењу. У Хрватској су субвенције за хектар засејане површине око 300 еура. Замислите шта би то значило за нашег произвођача. Субвенције су тамо веће и у сточарству, па наше месо у извозу није конкурентно.

Да ли сав тај посао захтева много памети, воље, одрицања, снаге?

Мој радни дан почиње ујутру у пет часова, а завршава се навече у 21 сат. Воља је потребна за сваки посао. Мислим да се добро организујем и имам план рада за дужи период. Тако да стигнем и да произведем доста поврћа које пласирам, на тржиште. Без знања у савременој пољопривреди нема напретка.

Ја због тога често говорим мојим ђацима како је пољопривреда развијена у појединим земљама Европске уније. Холандија, која има површину наше Војводине, извезе око 83 милијарде еура пољопривредних производа. Ми извеземо око три милијарде. Треба се запитати зашто је то тако. Данска, која је готово дупло мања од Србије, је међу највећим произвођачима свињетине у Европи. А Србија је међу највећим произвођачима кукуруза у свету. Шта је исплативије извозити кукуруз или месо и месне производе?

Човек увек мора нечега да се одрекне. Ја не посећујем ресторане, дружење сам свео у најужи круг породице и пријатеља. Ја, лично, налазим задовољство у раду на селу. У последње време економска ситуација на селу је све тежа.

У ваше време агрономи су се лако запошљавали. Данас нема "Србијанке", земљорадничких задруга, фарми јунади и свиња. Шта бива са вашим ученицима када заврше школу?

У моју школу се сваке године упише шест одељења: два одељења пољопривредних техничара,једно одељење ветеринарских техничара, једно одељење техничара хортикултуре и једно мешовито одељење пекар-месар. Наши ђаци по завршетку школе у последње време великим делом уписују приватне факултете, јер тамо није важан успех у средњој школи. Треба само платити, али с тим факултетима после не могу да се запосле скоро нигде. Један део ђака упише Пољопривредни факултет и то су нешто бољи ђаци. У моје време после завршетка Пољопривредне школе на факултет се уписивало три до пет одсто ђака и они су имали одличан успех, јер је успех у средњој школи био једино мерило за упис на факултет. 

Тада је било пуно посла за дипломиране агрономе. И то не само у "Србијанци", него су постојале друштвене фарме јунади и свиња, скоро свако село је имало основну организацију коопераната. У задругама су посла налазили и свршени средњошколци. Неки ученици су остајали на породичним имањима.

Да ли држава препознаје важност останка тих младих људи на породичним имањима? Да ли им помаже на неки начин?

Данас је на породичним газдинствима ситуација знатно тежа. Организованог откупа скоро да и нема. Ученици који остану на породичним имањима касније тешко могу да заснују породицу, па неки морају супругу да траже у Албанији. Држава је под број један требало да стимулише младе произвођаче кроз набавку  савремене и нове механизације и куповину земљишта и тако помогне укрупњаању газдинстава. У Србији данас ради око 420 000 застарелих трактора. Држава је субвенционисала куповину 2000 трактора и то на погрешан начин.  Један добар трактор за ваљевски крај кошта око 30 000 еура. Који сељак у нашем крају има тај новац. Држава враћа повраћај 50% новца, али тек после куповине трактора.  То значи да мораш имати унапред око 30 000 еура.

Каква је данас посвећеност ученика школи у односу на ваше време? Каква је дисциплина, поштовање професора и часа?

У Пољопривредну школу се уписују нешто слабији ђаци у односу на остале средње школе. У моје време знатан проценат ученика је понављао разред, данас тога скоро да и нема. Друга су мерила и услови. О професорима не бих желео да говорим с обзиром на њихов материјални статус.

Какав је ниво знања људи на селу о ономе чиме се баве: о земљи, стоци, механизацији, наводњавању, заштити животне средине, минералним ђубривима?

Знање наших поњопривредних произвођача  о савременим технологијама је оскудно. С пољопривредним факултетом нема сељака, има их нешто са средњом школом. Мало је семинара на тему пољопривреде а када их и има мали број произвођача их посећује. Наводњавања у ратарској производњи нема, јер је то скупа инвестиција. Лош је и квалитет минералних ђубрива. Све су то проблеми, али се могу решити.

Завод за пољопривреду запошљава солидан број агронома, а мислим да не испуњавају своју улогу. Они веома ретко посећују газдинства, а предавања скоро да и не организују. Пољопривредни произвођачи су слабо обавештени о повластицама у пољопривреди, новим законима и сл.

Колико међу људима има оптимизма, жеље да се унапреди газдинство, село?

Број људи на селу сваке године је све мањи. Имања постају запуштена, куће оронуле. Младих скоро да и нема. Не гасе се само домаћинства већ и читава села и насеља. Одавно је из села нестала песма, губе се и наши лепи обичаји који спадају у културну баштину нашег народа.

Какви су путеви до села и у селима?

Путеви по селима су скоро срасли са обалама. Мало се окрпе и то је све. Електрична мрежа је израубована, а велики проблем на селу је, такође, вода. Прво што би требало да држава реши на селу јесте вода. Пољопривредници то не могу сами.

Које би мере требало предузети на селу? Ви сте о томе размишљали?

У Србији треба извршити реонизацију и тако усмеравати сељаке ка појединим гранама пољопривреде. Модел пољопривреде какав је у Словенији.  Производња здраве хране у брдско планинском подручју. Сточни фонд у Србији опада а у развијеним земљама пољопривредна производња  је базирана на сточарству.Сточни фонд је национално благо у свакој земљи. Ми увозимо месо сумњивог квалитета из Аргентине, Бразила...У Словенији је обележено месо из увоза и цене се разликују од меса домаћих произвођача.

Маакедонија увози кукуруз из Србије. Тамо је сва технологија узгоја свиња из Србије. Како се то исплати у Македонији а код нас не? Зашто је код нас цена сојине сачме најскупља у региону. Сигуран сам да за узгој свиња не треба да нам долази "Тенис".    

Гориво је веома скупо, минерална ђубрива, такође. Кредити су краткорочни, а пољопривреди требају дугорочни кредити са роком враћања од макар 20 година, са грејс периодом од три до пет година. Све ове мере, сигуран сам, за неколико година дале би добре резултате.

Шта бисте препоручили градским властима када је село у питању?

Општинске власти би требало макар мало да се по питању пољопривреде угледају на Јагодину.

То што сте све време радили упоредо у школи и на селу да ли сматрате срећом, задовољством или оптерећењем?

Свој живот не бих могао да замислим без села, без обзира што у Ваљеву имам велику кућу. Човек ужива у ономе што произведе, а није неважно што је то здрава храна.

Шта је за вас имање?

Имање за нашег човека је велико богатство. Постоји лепа народна изрека: Наследи па проследи. Ја у том духу васпитавам и своје синове. У рату и миру производња хране има највећи значај. Село је важно и за биолошки опстанак нације: наталитет на селу увек је био већи него у градовима.  

Да ли бисте поново студирали Пољопривредни факултет и бавили се пољопривредом?

У оваквим условима тешко бих се на то одлучио. Некада је сељак могао лако да купи нови трактор, а сада? Бољи дани за пољопривреду морају доћи кад-тад, ако Србија иде ка чланству у ЕУ. Довољно је  створити и применити услове за пољопривреду какви су у ЕУ.

На крају желим срећне Новогодишње и Божићне празнике грађанима Србије.

Разговарао Мијо Стојкановић

Пројекат "Стварно и пожељно Ваљево" помогнут је са 50 000 динара од стране буџета Града Ваљева у оквиру суфинансирања медијских пројеката од интереса за информисање грађана. Пројекат подразумева разговоре са најистакнутијим представницима разних професија, од сеоских домаћина до предузетника, професора и лекара о стварном и пожељном Ваљеву, кроз призму области у којима делују.

.

.