Најтачније, др Завен Дер Хазарјан је српски Јерменин. Припада српском језику, култури и ваљевској средини. Истовремено у њему је жива јерменска историја, сећање на далеке претке и на геноцид који је задесио његов народ.
Срби и Јермени деле православну веру, и једни и други су тешко пострадали у 20. веку.Занимало нас је како је бити припадник народа коме је у једном трагичном историјском тренутку запретило истребљење? Да ли су Јермени због тога збијенији и солидарнији међу собом, где год да су?
Др Завен је врло активан у Друштву српско-јерменског пријатељства, које је основано 1992. године. У Јеревану, главном граду, има рођаке са којима одржава присне контакте. Био је у Јерменији, зна јерменски језик.
Др Завен је специјалиста медицине рада. Има лекарски стаж од 24 године. Омиљен је лекар. Пред његовом ординацијом у Дому здравља увек је највише пацијената.
Ваљевска иксра: Докторе, рођени сте овде, живите у Ваљеву, али ваши су и јерменска историја, језик, култура. Да ли је све то усклађено у вама?
Др Завен Дер Хазариан: Године 1987. мој стриц, Ваљевац, Васкен Марковић Техлеријан, који је предавао шпански језик на Вен стејт универзитету у Мичигену, као Јерменин из Ваљева са америчким пасошем, боравио је у данашњој Јерменији. Када се вратио, евоцирајући успомене, рекао је исто што и мој отац десет година раније, такође бивајући у Јереван у посети нашем рођаку Вахе Осканијану, астрофизичару из Ваљева, који је касније живео у Београду. Цитат: "Овде, у Јеревану, не осећам се као део јерменског народа. У Србији имам слободу да кажем да сам Јерменин, јер знам да ми то нико неће узети за зло".
Ми смо из овога узели закључак да као српски Јермени уназад 100 година уживамо све благодети живота у Србији и да делимо искуства, лепоте, традицију и културни миље са српским народом, како шире, тако и овде у нашем Ваљеву.
Кога данас имате у Јерменији?
Целокупна данашња јерменска дијаспора, око пет милиона људи, потиче од Јермена из расејања, који су од 1890. до 1917, побегли из западне Јерменије која је данас део источне Турске. Ми смо се нашли у Србији, јер се мој чукундеда Хачадур Техлеријан још 1896. године обрео у Ваљеву, заједно са својим братом Асадуром, и ту отворио радњу, трговину, бакалницу, где је успешно продавао, млео и пржио кафу.
Након Другог светског рата и успостављања једнопартијског уређења у Југославији, један наш предак, који је дуго живео у Ваљеву и кога су Срби од милоште звали деда Златко, а звао се Оскијан, што би у преводу значило злато, решио је са својим сином да се врати, условно речено у тадашњу совјетску Јерменију. На поласку рекао је својој родбини, ако већ треба да живим у комунистичкој земљи, нека то онда буде моја једина Јерменија. Од њега је остало једно двориште у околини Јеревана у коме је он засадио 88 крушака. Видео сам то двориште када сам 2010. године боравио у Јеревану , где живе његови потомци Армен и Ара Осканијан, рођени у Београду од мајке Српкиње др Љиљане Кнежевић. Једино та грана наше породице данас је у данашњој Републици Јерменији, а већи део наше породице је у Сједињеним Америчким Државама од Источне до Западне обале.
У којој мери ви владате јерменским језиком?
Као и сви потомци Јермена у Србији и свуда у свету већи део живота сам провео са својом баком и дедом у њиховој кући која се налазила у Улици 15. септембра, данас је то Улица војводе Мишића. По цео дан слушао сам њихове разговоре на њиховом матерњем, јерменском језику. Понекад би, сећам се, мој деда изговорио нешто на мени неразумљивом језику, онда би ми неко од укућана објаснио да се деда обраћа баки на њиховом другом матерњем језику-турском.
Иначе западнојерменски језик, који прилично добро познајем, је мешавина староарамејског и јерменског традиционалног са пуно турских узречица. Поменућу да је Исус Христос говорио арамејским језиком, једном варијантом данашњег западнојерменског језика.
Поред ваше у Ваљеву постоји још само једна јерменска породица.
Између два светска рата у Ваљеву је живело осам јерменских породица које су се углавном бавиле трговином. Ми смо у име Друштва српско-јерменског пријатељства прошле године објавили један мали лексикон упознавања Срба са јерменском културом у Ваљеву, који смо назвали "Заоставштина за будућност" и у којем смо представили неколико јерменских породица, њихов живот и прикљученије српској култури, међу којима посебно место припада породици Баронијан, браћи Агопу и Вартану и Вартановом сину Варткесу, чувеном композитору. Породица Баронијан је била једна од најзначајнијих јерменских породица не само у Ваљеву, већ и у Србији. У Ваљеву су живеле и биле цењене и породице Дер Хазарјан, Техлеријан, Марковић и још неколико других породица. У Србији данас има око 15 000 Јермена.
Када су се Јермени први пут појавили у Србији?
Сматра се да су Јермени први пут крочили на тло Србије у време Косовске битке. Дошли су као вазална војска цара Мурата. Али када су пред битку видели да се српска војска крсти, дезертирали су и повукли се све до планине Озрен, где су сазидали манастир Јерменчић који постоји и дан-данас.
У разговору са било којим Јерменцем не може се избећи тема геноцида који је задесио ваш народ у Првом светском рату на територији данашње источне Турске где је била јерменска постојбина. Како се Јерменија носи са сећањем на ту трагедију у којој је за две - три године убијено близу 1 500 000 људи?
Данас у Јеревану постоји један споменик, тачније обелиск који симболише пут Јермена ка небу. Тај обелиск је изграђен и састављен из два дела: истовремено симболише половину јерменског народа која живи у матичној Јерменији а друга половина, оних четири до пет милиона живи у расејању.То истовремено показује да је након геноцида из 1915. године јерменски народ остао жив. Да Таљат паша и остали зликовци из доба османске Турске нису успели да остваре свој циљ - да униште јерменски народ. Напротив, они који су замислили и наредили геноцид први су убијени од руку јерменских добровољаца од 1921. до 1923. године.
Ми данас гласно говоримо да би на територији некадашње западне Јерменије требало поставити огромно кандило на коме би писало: Овде су некада живели Јермени. У вези геноцида постављају се питања шта је са земљом која је била у власништву Јермена, шта са репарацијом те територије, како надокнадити имовину која је отета од протераних и убијених Јермена. С друге стране знамо да Турска никада неће признати да је тада починила страшан злочин. Тим поводом јерменски истакнути интелектуалци су послали Турској упозоравајућу поруку која гласи: Не називајте случајношћу трагедију која нам се десила.
Данас у тим крајевима где су некада живели Јермени не само да нема њих, него нема ни Курда, нема ни Турака, нема ничега. То су празне пустоши где нема чак ни растиња на надмосрским висинама од преко 1 500 метара.
Да ли је неко од ваше породице обишао некадашњу постојбину после свега?
Мој рођак Васкен Марковић је обилазећи 1987. године места одакле ми потичемо, а село се зове Нерким Пакарич, данас су га Турци преименовали у Хак Билир, што би значило место најближе Богу. Човек не може а да се не стресе од те ироније да се неко досетио да место где је почињен највећи злочин преименује у "место најближе Богу". Васкен је питао Турке на њиховом језику где се налазила јерменска црква? Локални Турци, тада старци од преко 80 година који су се могли сећати тих догађаја, само би, причао је Васкен, слегли раменима и погледом показали горе на небо. Васкен је за сада једини из наше фамилије обишао стари крај. Имао је храбрости за то. Видео је и обишао гробове наших предака из 17. и 18. века.
Шта су узроци геноцида над Јерменима?
Један од циљева османске власти, када им се империја урушавала, био је да са територија, које су заокружиле као несумњиво њихове, протерају не само Јермене, већ и Грке, Јевреје и асирске народе. Турска је требало да припадне Турцима, говориле су тадашње османске вође, без обзира што су, пре свега Јермени, али и други народи ту живели одувек. Због тога је и смишљен тај чудовишни план о протеривању Јермена пустињом према Сирији. То протеривање је трајало неколико година и на њему је убијено преко 800 000 Јермена. Тек која хиљада људи нашла се у сиријском градићу Тер Ер Зор. Ту се, такође, налази велика гробница Јермена. Краћи отпор Јермени су пружили у граду Ван. Турци су већ тада добијали снажну помоћ од Немачке у топовима и хаубицама којима су разарали јерменске положаје.
Снажнију одбрану Јермени су организовали на брду Мусадак, која је трајала 40 дана и ноћи. То место је на граници између Турске и Сирије, у медитеранском делу. Ту су дошли француски и грчки бродови и превезли преживеле Јермене у луку Солун. На једном од тих спасилачких бродова нашао се и мој деда Михран Дер Хазариан, који је бранио те последње бедеме Јермена на брду Мусадак. Преживео је, дошао до Солуна, ту боравио две године радећи најтеже послове.
Јермени се боре да свет призна да је тада над њима извршен геноцид. До сада је то учинило 29 држава.
Тренутно у америчком конгресу постоји јак јерменски лоби. Очекујемо да тај лоби утиче да се преко САД талас признања геноцида скрене ка Европи и Србији. Мислимо да ће у догледно, не тако далеко време, и друге земље признати и прихватити да се оно што се догодило између 1915. и 1918. године може и треба назвати геноцидом. У јерменским књигама о том злочину нема породице која није изгубила неког свог. Поновићу да је моја шира породица у геноциду изгубила 85 чланова.
Како се ваша породица нашла у Ваљеву?
Једног дана на улици у Солуну деда Михран је срео свог даљег рођака који га је запитао: Где си пошао Михран? Он је рекао да иде у амерички конзулат и да би бродом кренуо за Америку. Далеки рођак му је рекао: Зашто не одеш у Србију тамо има неких Јермена из твог Нерким Пакарича? Деда Михран је отишао у српски конзулат у Солуну и потом возом стигао у Ваљево. Ту је нашао своје сународнике који су овде већ имали бакалнице у којима су пржили, млели и продавали кафу. Деда Михран је одустао од свог пута у Америку. Од њега потиче моја породица која је остала да живи у Ваљеву.
Разговарао: Мијо Стојкановић
.
