Само у 2017. години Алекса је био победник 67. Светског трофеја хармоника у Француској у категорији композитора. Победник на Мајским сусретима хармоникаша у Лазаревцу. Био је први на Петом фестивалу хармоника "Мех фест" у Београду. Добитник Гранд при награде на Интернационалном фестивалу у Летонији. Као ђак генерације завршио је музичке школе "Живорад Грбић" у Ваљеву и "Коста Манојловић" у Земуну. Очекивано Алекса је благ, отмен и културан младић.
Алекса, када је откривен Твој таленат за музику?
Таленат за музику, који сам наследио од мајке, откривен је врло рано, када сам имао пет година. Рекао бих у право време да се на њему може радити и постепено развијати.
Да ли још неко у твојој породици, осим мајке, поседује дар за музику?
Да. Поред мајке, која је професор клавира у Музичкој школи у Ваљеву, брат је веома успешан извођач - кларинетиста, док су и дека и бака са мамине стране поседовали дар за музику и били чланови аматерских хорова и културно-уметничких друштава.
Да ли ти је постало уобичајено да си скоро увек најбољи у свакој средини и на сваком такмичењу на коме се појавиш?
Не бих могао рећи да је тако. За мене је свако такмичење "кретање од нуле". Многи извођачи се препусте уживању после тренутних успеха не остављајући довољно времена за припремање нових, што може бити јако лоше по каријеру, у чијем току се, ако се таква пракса често понавља, деси нагли пад.
Ти си итзвођач на хармоници, али и композитор и аранжер. Да ли очекујеш да током целе каријере будеш све то, или ћеш бити само композитор или смо извођач?
Нисам сигуран. Моја каријера ће умногоме зависити и од тога где ће ме животни пут нанети. У сваком случају волео бих да компонујем. Композиције су, ипак, један траг који остаје иза нас, док извођаштво зависи од многих животних околности. За то је потребно пуно рада и пожртвовања, одрицања од времена намењеног пријатељима и породици, и многих других ствари. Видећемо, човекова судбина је често непредвидива.
Која ти је од освојених награда најдража а која најпрестижнија?
Свака награда је на свој начин драга и свака носи одређене успомене и сећања. Ипак, када бих морао да се одлучим, најдража ми је победа на такмичењу у Источном Сарајеву 2014. године, што због тога што је то била моја прва победа у класи професорке Данијеле Ракић, толико и због тога што је то био један од мојих најбољих наступа у досадашњој каријери.
Имаш ли Ти узоре које следиш и чија би умећа желео да досегнеш?
Да, имам узоре.Свако их има. За мене су то мајка, моја садашња професорка Данијела и први професор Зоран Ракић, као особе и педагози, док међу музичким извођачима имам више узора, али не бих никога могао посебно да издвојим, јер свако од њих има неку карактеристику која ми се свиђа.
Шта Теби значи музика? Да ли је она већ постала главни основ Твог идентитета?
После 13 година бављења музиком она свакако постаје главно обележје мог живота. Мени се јако свиђа тај свет, који као да је засебан, паралелан са свакодневним збивањима у другим сферама и у који увек може да се "побегне" и ствара, враћајући тако наду и веру у боље. Музика је свакако основ мог идентитета.
Како замишљаш властиту будућност? Да будеш широко признат композитор и извођач, или професор на некој од музичких академија?
Волео бих и једно и друго. Свакако је предиван осећај бити на сцени, међутим стварање нових извођача свакако је нешто у чему бих желео да се опробам, најпре у основној и средњој музичкој школи, а тек када ту стекнем искуство - на некој музичкој академији. Мислим да је ово поступно напредовање веома битно и правилно у развоју сваког успешног педагога.
Како је протекао априлски концерт у Ваљеву? Да ли си Ти интимно задовољан тим концертом?
Концерт у Ваљеву у оквиру програма ВАприл" протекао је веома успешно. Био је то један леп концерт, са нешто мањим одзивом публике од очекиваног, са разноврсним програмом у коме је свако могао да нађе неку нумеру која му је прирасла срцу.
Шта Ти значи награда града Ваљева?
Награда града Ваљева је једна велика потврда досадашњег рада и исправности пута на коме се налазим, али и показатељ да тај рад неко прати и одобрава. Свакако је то највеће признање које један појединац може добити и подстрек да наставим у том правцу и да на награду одговорим новим успесима. То је уједно и велика одговорност.
Мијо Стојкановић
.
