Сајам је пре три године осмислио млади Вук Стаменковић, иза кога је Удружење Отворени ум. Сада можемо поуздано закључити да Вук Стаменковић има идеју да уметност и култура морају бити опасне по људску равнодушност, стегнутост, лењост духа и кукавичлук. Ове године је успео да у највећој мери програмски реализује то своје поимање културе.
Оно што додатно радује јесте да је у публици било пуно младих људи које нисмо виђали на углађеним, рутинираним и неполемичним програмима Библиотеке и Гимназије. Ови млади људи су са жељом и страшћу питали, коментарисали и полемисали са књижевницима и предавачима на трибинама. Чинили су то изненађујуће упућено, одлучно и прецизно. То се највише догађало на предавању проф. др Љубише Деспотовића "Геополитика светосавља" или "Од крштене до природне Србије"; потом на предавању Маринка Лугоње о Светом Сави или "О подвизима светитеља", како је био назив предаавња. Задовољство одговарања имали су и новинари и писци Вања Булић, који је промовисао свој најновији роман Душанова клетва и Мухарем Баздуљ (лево на фотографији) са књигом Квадратни корен из живота. Охрабрујуће, писци су продали приличан број својих књига.
Баздуљ је био посебно срдачно дочекан. Његова публика је била најбројнија. Песник Бојан Ивановић поставио му је озбиљно и тешко питање: Да ли Мухарем Баздуљ очекује да у блиској будућности престане мржња међу народима бивше Југославије који су почетком деведестих година прошлог века међусобно ратовали? На овом месту преносимо одговор Мухарема Баздуља.
"Нажалост не очекујем да се то догоди у блиској будућности.Други светски рат се завршио пре 64 године. Још увек злочини који су учињени под окриљем НДХ,неки четнички злочини над Муслиманима, злочини Ханџар дивизије, ако хоћете, изазивају тешке реакције људи. А огромна већина оних која је имала директне везе са тим злочинима је помрла или је у дубокој старости. Ови злочини који су се десили у Босни, што најбоље знам, у том смислу су болно осетљиви. Још увек има велики број људи који са тиме имају директног искуства.
Данас је на насловници "Информера" био текст о оној жени која је на најбестијалнији начин код Зворника убила дечака од 10 година. И за то је добила казну затвора од 10 година. Толика казна се добија за нешто бруталније обијање трафике и ако радници у киоску ударите два шамара. Превише зла се догодило.
Мени је живот тако удесио да у породици имам људе са разних страна, из различитих војски, слушао сам све приче, све ми је то познато, чини ми се да се помирење, заборав и престанак мржње неће скоро догодити.
Да је срећом било као у филму "Лепа села лепо горе", када један од ликова каже "да се ово није догодило још за 10, 20 година можда се никад не би ни догодило".
И онда се питаш у најприватнијем смислу, ако се већ десило, шта је боље да ли да се правимо луди и шутимо па можда једног дана и прође. А можда је боље да стално говоримо: ви сте нама оно, ви ста нама оно, па можда нам једног дана и досади, можда се схвати да то не можете довека радити. То је оно као код Андрића у Причи о кмету Симану. Када Симан оном бегу каже (извињавам се што ћу бити вулгаран): Ви сте нас јебали 400 година, сад ћемо ми вас толико, а за трећих 400 година ћемо се договорити.
У том смислу ако хоћемо тако, да онда као у оном вицу ископамо секире, па пошто смо у Ваљеву "да се ћерамо још".
А сам сајам књига! Ко је све излагао? Парадоксално, али широкој публици је тај део био у другом плану.
Мијо Стојкановић
.
