Писмо у далеки свет
Град је уредио Насеље, као што се може видети на фотографији. Трава је покошена и нагомилана у пластове. Постављене су лепе, мале корпе за отпатке. Покупљени су папири, новине и кесе разасути широм Насеља, резултат нашег нехата. Људи довозе смеће ко зна одакле и одлажу га у наше контејнере. Смеће би се разасипало из препуних контејнера, а потом би га ветар и пси развлачили по Насељу.
Могло би сада овако чисто Насеље да покрене људе да обзирније размишљају и делају. Да може и овако, а не само онако. Што рекао песник Добрица Ерић, што је мање људи на селу, природа је све лепша. Не можемо, ипак, испразнити град од људи да би он постао уредан и чист.
Причао ми је познаник како се такве ствари решавају у Канади. У један кварт у Торонту доселили су се Пакистанци, људи другачије културе, да будемо политички коректни. Па су ти људи бацали смеће са балкона, а бахатији су одатле и уринирали. Градске власти су апеловале, упозоравале. Није вредело. Власт је онда ангажовала студенте Полицијске академије. Дала је сваком младом полицајцу фотографски апарат у руке и по једну улицу у задужење. Суд је ускоро имао необориве доказе. Када су казне нарасле на четири до пет хиљада долара Пакистанци су их платили и сада је то, каже познаник, један од најчистијих квартова у Торонту. Међутим ми нисмо ни канадска држава, нити имамо новац да плаћамо толике казне, а наша власт то зна.
Видите, и корито Љубостиње је очишћено од травуљине и разног смећа, трава је покошена. Али је покренут и наталожени муљ, па се неколико дана ширио врло јак смрад, који сада јењава. Била би добра једна јака киша да спере корито речице. Све најбоље желим.
М. Ст.
.