Odštampajte ovu stranicu
недеља, 13 новембар 2016 15:56

Људи су важнији од машина

Napisano

 

Пример је из прошлости, али речит и данас: не вежи се за људе, ко дошао, ко отишао. Колега из Радио Ваљева одлазио је да буде сувласник прве радио станице у Ваљеву 

 

Шеф рачуноводства (озбиљан човек, добар стручњак) саветовао му је да се никако не веже за људе, за запослене. Ко дошао ко отишао. Ко неће има ко хоће и слично. Колега је рекао да није ни мислио да робује људима.

 

Током деведесетих и у другим  градовима појављивале су се  приватне радио станице, издашно помагане од иностраних фондова. Њихови власници куповали су опрему, зидали или куповали зграде, али за људе нису хтели да дају скоро ни динар. Нису позивали на посао оне који већ нешто знају и које би нешто морали и да плате, већ сасвим младе људе, необучене и углавном необразоване.

 

Нису их ништа плаћали. Када би ти млади људи схватили да су нешто научили, не би више хтели да раде бесплатно. Били су отпуштани а на њихово место долазили су други и тако у круг. Резултат је да су све те станице испропадале, а оне које су опстале изгубиле су сваки значај. Државне радио станице уништене су на силу, очајним приватизацијама.

 

Нису се само власници приватних радио станица према људима односили као према стварима. Крушик зачас прими стотинак нових радника, па их након неколико месеци отпусти. Горење, такоће, у нешто мањим размерама. Људи долазе и одлазе као на траци. Некада се у фабрикама држало до добрих мајстора. Говорило се да добар мајстор није скуп.

 

И наша политика  још увек није у стању да види људе како треба. Види људе, али најпре своје. Не увек најбоље, не оне који би били максимално посвећени, који имају добре карактере. И у ово мало фабрика које раде шаљу се спискови "наших" које треба запослити. 

 

Та пракса да се према људима односи као према стварима које се могу употребити,  одбацити и лако заменити другима, неће добра донети. Један паметан човек, који је остварио велики утицај у свету, написао је да је то наопако размишљање  да су људи заменљиве ствари,  да се  третирају као трошкови, а не као оно најдрагоценије што имамо. И да се то мора променити културом уважавања човека и његовог карактера, способности и посебних даровитости. 

 

Кога нема без њега се мора. Или искварена варијанта народне мудрости: без сваког се може. Може, али како. Овако?

 

 

Мијо Стојкановић

 

 

.

 

 

 

 

Pročitano 1153 puta Poslednji put izmenjeno уторак, 15 новембар 2016 17:27
Valjevska iskra

Najnovije od Valjevska iskra