Отац је мали предузимач. Тада има близу 50 година. Гради приватне куће, сеоске мостове и мање друштвене зграде. У то доба је врхунски грађевински мајстор. Али за предузетништво има ненадокнадив недостатак способности, или воље, да управља људима.

Тада, ту у Заострогу, међу неколико радника код оца ради и један Албанац, Ибраим, са Косова и Метохије. Све је уобичајено. Једног дана, око 11, часова Ибраим пита Оца може ли да напусти посао и да са сународницима оде на истоварање шлепера с цементом. Због хитности и тежине тај је посао знатно више плаћен од наднице код оца.

Отац допушта Ибраиму да оде. Када је на крају месеца обрачунавао дневнице, Отац Ибраиму није одбио ту половину, или нешто више, од наднице. Додао је још једну дневницу зато што се Ибраим веома трудио на послу. Ибраим је то приметио. "Мајстор, не треба толико, погрешио си", рекао је и хтео да врати тај новац.

"Не, Ибраиме, нисам погрешио. Ти си то заслужио", казао је Отац.

Ибраим је потом загрлио Оца и пољубио га у образ.

"Што то, Ибраиме?", питао је увек скромни отац.

"Зато, мајстор, што си чоек", рекао је Ибраим.

Отац је до краја свог живота, који срећом није био кратак, био предусретљив, благ и праведан. И увек би се тако понео. Не знамо да ли би Ибраим, због оних разбојника што  сада владају Косовом и Метохијом, смео да каже да ради код Србина, а камоли да га  у знак  поштовања и захвалности загрли и пољуби у образ. Што рекао паметни Горан Бреговић, лако је људе навести на зло, хајде помозите им да чине добро.

Питање: Каква нам је данас, овде међу нама, пословна и људска етика? Ко показује људскост, ко искрено поштовање и уважавање. Да ли људи смеју да то чине? Да ли мисле да тако треба да чине? Ко их охрабрује у томе?

Очев унук, младић од двадесет шест година, чувши причу реаговао је изненађено, с искреним поштовањем:"Боље да нам је деда у наслеђе оставио такву човечност, него ли неколико кућа по држави". 

Мијо Стојкановић

.