Odštampajte ovu stranicu
уторак, 05 јануар 2016 13:11

Проф. др Драган Недељковић: Без религије живели бисмо у зверињаку

Napisala Мијо Стојкановић

 

Критичари хришћанства склони су да кажу да хришћани нису успели да за преко 2000 година створе царство божије на земљи, да савладају зло, да љубављу победе мржњу, да нису устоличили мир божји, него су напротив водили крваве верске ратове у којима су тријумфовали ниски нагони, а сасвим ретко или никада правда.

 

Вера, Нада, Љубав, као и њихова узвишена мати Софија и даље су мученице. Цивилизацијски се прогрес остварује, али без надмоћности љубави, чешће уз њене тешке поразе.

Међу најближима и сасвим сроднима, како је то било само пре неколико покољења између православних Бугара и православних Срба, и тамо где се говори баш истим језиком, где постоји савршено разумевање, на пример између Хрвата, Срба, Муслимана, нема заједничког језика, онога који је дар Духа светог.

Достојевски је најупечатљивије насликао то трагично стање, његов јунак као да говори у његово име: ''Широк је човек, преширок, ја бих га сузио.''

Бог и ђаво воде вечиту борбу, а поприште је срце човеково. Другим речима и Бог се бори против врло осионих и врло моћних сила зла. Дужност је човекова да у том несмиљеном, често неизвесном рату, буде на страни Бога, носећи Бога тј. љубав у себи, негујући врлине и зрачећи добром вољом око себе. Нажалост крст је још увек симбол мучеништва, јер далеко, предалеко је победа добра над злом. Величанствен је Бетовен када каже: '' Не признајем други знак надмоћности, осим доброте''. Тај велики стваралац који је кроз патњу спознао радост има право да нас позива у службу доброти.

Али ко од моћних слуша племените позиве налик на гласове вапијућих у пустињи. Важно је ипак да они постоје, јер истичу идеал, указују на норме којима треба тежити, чак и ако нисмо кадри да их испуњавамо.

Треба се запитати ако религије и нису успеле да заснују царство божје на земљи, како би човечанство тек изгледало да њих уопште нема; живели бисмо безнадежни у зверињаку. Оне, пак својим постојањем, као гласови савести опомињу, позивају на ред, делују као кочнице, да зло не тријумфује без отпора и без поговора.

Да, постојала је и постоји криза хришћанства, не само католичког коме је правац одређивала философија Великог инквизитора. Постоји криза и теоцентричног тј. православног хришћанства, које заокупљено царством небеским, занемарује царство земаљско, остављајући празан простор којим су се користиле разне нечисте силе. Па нису случајни вековни успеси Монгола у Русији, а Турака на Балкану. Није у питању само географија, него је реч и о неиспуњеном простору препуштеном у прошлости поменутим освајачима, у модерно доба атеистичким револуцијама, данас сектама и другим пошастима.

Утицај цркве и у Русији и код нас на стање морала у ово доба зла, ниског материјализма и катастрофалног пада етичких вредности није ни приближно довољан. Да би осветљавала пут црква треба да је испуњена светлошћу, у моралном хаосу црква не сме бити део заблуделог народа, неотуђиво истоветна с њим, него се од ње очекује да буде изнад метежа, а никад изван, да духовно зрачи из дубине и са висине, не утапајући се у мноштво које лута, и не повинујући се силницима, онима што држе власт.

А власт је како неко рече, као она чаробница Кирка из Хомерове Одисеје која људе претвара у свиње. Наравно не све људе. Одисеја није јер му је дух био јак, морал стамен, видовитост продорна.

Да би се надјачала Кирка треба бити мудар, лукав, далековид, храбар, као Одисеј. Поготово они што су на челу народа и држава.

Али данас нема државника какав је био Де Гол за кога је служба држави најплеменитија улога која постоји у световној сфери. Или његов сабеседник Аденауер, спаситељ поражене Немачке.

 

Сада дрски медиокритети управљају светским силама и одлучују о судбини човечанства.

 

 

Објављено у новинама "Ваљевска искра" 28. о2. 2012. год.

Pročitano 1473 puta Poslednji put izmenjeno понедељак, 17 април 2017 15:04