Odštampajte ovu stranicu
уторак, 05 јануар 2016 13:17

Бошко Обрадовић: Коме је остављен човек?

Napisala Мијо Стојкановић

 

И шта се може очекивати од таквог човека који нема коме да се обрати, јер је остао сам без заједнице. Па може се очекивати да ће зарад могућности да има било какав посао, да једе и да живи, бити спреман да прода властиту душу. Јер неће имати никог да га заштити када му је тешко, када му треба посао, помоћ и утеха..

 

Ово зло нас је на неки начин поново натерало да се замислимо над собом и у томе је позитивна страна ове несреће. Чега то хришћанство има да се стиди данас? На које питање хришћанство не може да има одговор? Зашто смо ми побегли од суочавања са проблемима и тешкоћама?

 

Хајде да погледамо неке од тих тема.

 

Светска економска криза: Корен кризе је у похлепи, у материјализму, у рушењу духовног и моралног концепта човечанства. Савремени човече, постао си похлепан, претерујеш, уништаваш све око себе. Бескрајно си заинтересован само за себе. По сваку цену долазиш до сопствене среће. То није нормално.

 

Еколошки проблеми које имамо: То је одсуство еколошког поста према природи. Ко је позванији од цркве да објасни шта је еколошки пост. Ми полазимо од тога да је наша планета божја творевина. И да је неопходно домаћински се односити према ресурсима.

 

Људска права су данас угрожена: Можемо ли ми остати неми пред дилемом шта се све подво- ди под људска права. Можемо ли ми прихватити да је слобода неограничена? Слободан си, пробај све и не бој се. Хришћанство каже да није све дозвољено. Све ти је слободно, али није све на корист. Како да знам шта је добро? Пише у књигама, питај свештеника, погледај извор са кога су пили твој прадеда, чукундеда.

 

Хуманитарни рад: Основна мисија цркве вековима јесте милосрђе и рад са онима који су најугроженији. Па ко бољи социјални концепт, бољу доктрину, бољу социјалну политику,може да има од цркве која читавим својим бићем, постојањем,вековима води социјалну политику борбе за оне најрањивије, најосетљивије, најуморније.

 

Шта са савременим човеком који у овој кризи остаје без посла, а нема коме да се врати, јер је раскинуо са свим традиционалним вредностима и заједницама (брак, породица, парохија, нација, држава), који остаје сам. Дефиниција савременог човека је да је то усамљено биће. И шта се може очекивати од таквог човека који нема коме да се обрати, јер је остао сам, без заједнице. Па, може се очекивати да ће зарад могућности да има било какав посао, да једе, и да живи, бити спреман да прода властиту душу. Јер неће имати никог да га заштити када му је тешко, када му треба посао, помоћ, утеха.

 

Шта ми данас да урадимо са рекама људи који су социјално угрожени, који су сиромашни, који су болесни, који су остали без неког свог најмилијег, који немају за живот, који су у сектама, који су у алкохолизму, у наркоманији, који су једноставно погрешили у неком крхком моменту свог живота и сада трпе последице своје грешке. Да их оставимо? Да их заборавимо, или да направимо социјалну доктрину Српске православне цркве. И да одговоримо на сваки проблем људи, да одговоримо на свако њихово искушење, да одговоримо на сваки њихов изазов из православно-хришћанског, тачније светосавског угла.

 

Светосавље по светом ави Јустину није ништа друго до православље српског стила и искуства, у српско рухо одевено православље. Наше свето- савље прожето је православљем и родољубљем

.

Јер нема православља без родољубља. Јер шта би било православље без родољубља, шта би било православље без бриге за ближњег свог, шта би била црква која нема одговорност према народу који јој је од бога поверен за бригу и спасавање. То била једна ексклузивна самозадовољна секта људи који су себе прогласили за посебно изабране и за много боље од других. Да ли је то православље? 

 

Али нема ни родољубља без православља. И не треба нам родољубље без православља, не треба нам празно, звечеће, реторичко родољубље које се буса у празна патриотска прса, које има велике речи, а иза себе нема никакво дело.

 

И ту долазимо до друге важне дефиниције тога што јесте наша вера, а то је чувена јеванђелска мисао да је наша вера без дела мртва , да је важно исповедање вере, али да се под исповедањем вере подразумевају и дела те вере, на која смо ми позвали. И да је исто тако побожност и да је исто тако молитва и да је исто тако свака хришћанска врлина, та наша делотворност,испуњавање заповести божјих , активност у друштву на спасавању ближњих својих.

Изречено на духовној трибини манастира Ћелије у лето 2010. године, о деловању Цркве у друштву

 

 

Емитовано у емисији «Без анестезије» Радио Ваљева

 

 

.

Pročitano 1502 puta Poslednji put izmenjeno недеља, 18 септембар 2016 01:23