Поштени и културни послодавци би правично плаћали своје раднике и односили би се према њима с дужним и потребним уважавањем. Радници би се тако осећали сигурније и достојанственије. (Зар је то много, зар то не би требало да буде уобичајено? А нажалост није.) Ако би се тако односили према њима, допринос радника на послу био би несумњиво већи и квалитетнији. У самом друштву било би мање напетости и фрустрација. 

Како да дођемо до поштених и културних послодаваца? То је питање унутрашњег преображаја друштва. У питању поштених и културних послодаваца то би значило владавину закона плус свест о неопходности  поштења.

Један пример из давних година. Ми смо већ у једном тексту писали да је отац потписника овог текста крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, као врхунски грађевински мајстор и мали предузимач, радио у Заострогу и Подаци, на хрватском приморју.

Догодило се да је власник једне велике куће у Подаци, тада пилот југословенске авијације, позвао оца да му уради велики резервоар за прикупљање кишнице. У том кршу и камену то није био једноставан посао. Подразумевао је и израду фине глазуре како прикупљена вода не би отицала.

Пилот Златко је пре оца био ангажовао двојицу других мајстора. Незадовољан њиховим радом отпустио их је. Када је отац почео да ради на резервоару Златко је првих дана навратио два пута и овлаш погледао како радови теку. До краја посла више није долазио.

Када је отац завршио посао позвао је Златка да погледа како је урађено, да премери и  израчуна колико треба да плати оцу. Златко је одговорио да је за квалитет сигуран, а да отац сам премери и донесе цену.

Отац је то урадио и предао Златку написан износ. Златко је избројао новац и дао оцу дупло више од тражене суме. Отац је рекао да је грешка. Златко је одговорио да није грешка.

Отац је онда питао, зашто тако Златко?

"Зато што су толико тражили и други, а дупло са мање квалитетни од тебе", стигао је одговор.

Отац је потписнику овог текста то испричао као нормалну животну и пословну ситуацију. Као ништа неуобичајено. Он је увек био превише мек послодавац и страдао је због тога. Пилот Златко то никако није био. Он је само био довољно поштен да правично просуди поштење и квалитетан рад неког другог.

Све ово смо написали да бисмо поставили питање на крају. Да ли би се данас у Ваљеву и у Србији могло догодити нешто слично. Или би послодавац резоновао: Одлично, добио сам квалитетно урађен посао за дупло мање новца од планираног. Што је овај мајстор превише скроман, да не кажем неку гору реч, па не зна да цени свој рад, шта му ја могу.

Има нешто  у ваздуху што људе наводи да се тако понашају, не само што су грамзиви по карактеру. То што је у ваздуху мора да подлегне неопходном унутрашњем, моралном преображају нашег друштва.

Мијо Стојкановић

.