Десимира није заборавио његов синовац Јован са којим макар једном недељно негде попијем кафу и надасве занимљиво разговарам. Јер је Јован веома обзиран, културан и начитан човек. Он вероватно највише чита у Ваљеву, сваког дана најмање по четири сата. И тако 35 година уназад.
Тако да највише разговарамо о књигама и писцима. Као и о равнодушности и неправедности који су наткрилили свет.
Јован тако јуче каже да му је незамисливо да су такви писци као Војислав Лубарда, Младен Марков, Слободан Селенић, па и Киш, потпуно заборављени. А ти наши писци припадају светском књижевном врху.
Ја кажем да је још Достојевски написао да су морално најбољи људи у социјално најгорем положају. Узми нас, рецимо. (уметнем да би се мало разведрили.) Неки од њих су зато предузели конкретне кораке па су завршили пред стрељачким стројем или у Сибиру. Па се ти побуни против силе, пријатељу.
Па сва та нетрпељивост, грубост и понижавање људи у нашем јавном простору. Инспиратори, а зна се ко има средства да то буде, ако се не зауставе или ће изазвати грдну невољу или ће претеравши обезвредити и себе и своју политику.
С друге стране тужне су слике сиромашне деце која најчешће живе у разбијеним породицама, у очајним условима. То су скромна, пристојна, лепа, васпитана деца, добри ђаци. Добром вољом власти, богатих људи, хуманитарних организација, услови у којима та деца живе могли би се поправити за кратко време и на достојанствен начин.
Јован тада помене свог стрица Десимира Вукосављевића, који је био успешан грађевински предузимач. Десимир је почетком осамдесетих година са својим људима променио комплета кров на манастиру Грачаници. Кров је прокишњавао, вода се сливала низ зидове и постојала је опасност да фреске буду трајно уништене. Јован каже да је председник Црквеног одбора био тада Миле Стојић, син познатог равногорца из тог краја, што је додатно одбијало надлежне да заштите манастирску цркву.
Десимир је окупио своје људе, којима је уредно платио рад на манастиру, купио неопходан материјал и прионуо на посао, не тражећи ни динара за све то. Тако је манастирска црква добила нови кров и фреске су биле заштићене.
Јован, такође, прича да је његов стриц 10 година раније осмислио и нацртао план за Дом културе у Брезовицама. Опет је довео своје људе да раде, али су помагали и многи мештани. Материјал је давао ко је шта могао и имао. Био је изграђен веома леп дом, који је имао салу са бином за приредбе, представе и игранке. У сали су били постављени столово за стони тенис. Дом је имао и библиотеку са новинама и књигама. У приземљу се налазио бифе са опрекрасним шанком. Било је то изузетно лепо и култивисано место за окупљање сеоске омладине, наравно и одраслих који су то желели.
По свему судећи Десимир је био талентован за тај посао, који му је лако ишао. Урадио је, између много чега другог, и зграду Универзитета "Сингидунум" у Ваљеву, једно лечилиште у Игалу, многе зграде и куће на Дивчибарама. Био је талентован и за живот који је лако носио.. Није био стегнут човек ни у кући ни у кафани. Према својим радницима односио се врло коректно. Једном од њих помогао је да у селу изгради кућу од темеља до крова. Довео је своје преостале раднике да помогну, материјал заостао на претходним градилишима допремио је за кућу свог радника. Наравно, све бесплатно, каже Јован.
Десимир Вукосављевић је преминуо 2001. године. Имао је тада 61 годину и био још увек у пуној снази.Тако да није дочекао да види како Грачаница нестаје под водом, ни како се Дом за културу у Брезовицама урушава због прокишњава и како је на крају и срушен.
Овај скромни текст је покушај супротстављања (узалудан, наравно) неправедном забораву. И да мало станемо уз Јована у његовом лепом сећању на стрица, који је то сећање сасвим заслужио.
Мијо Стојкановић
.
.
