Odštampajte ovu stranicu
уторак, 05 јануар 2016 00:36

Санкт Петербург

Napisano

 

Путовао сам Русијом: најпре као дечачић од четири године, потом као дечак од дванаест, па као младић у двадесет седмој и најзад као зрео човек на почетку шесте деценије живота.

 

Мој, надам се не и последњи, боравак у Русији 2008. и 2009. године, иако везан за један пословни аранжман, завршио се вишемесечним путовањем по Русији и посетом мојим рођацима у Петрограду.

 

Санкт Петербург, Питер или, скраћено, Пит, како га његови житељи најчешће зову, можда најсликовитије показује сву непредвидивост руске душе и снагу руског народа. Израстао из сна једног Руса, додуше цара, Петра Великог, Пит заиста изгледа као сновиђење нарочито за време „белих ноћи“, када се време измешта на своје место, у метафизику.

 

Пошто ми ово није био први долазак у Пит, већ сам имао план шта бих још једном желео да видим. Све се то, углавном, налази на оној дугачкој тетиви Невиног речног лука, именом Невски Проспект.

 

Улица почиње од моста на Неви, који се, ноћу, у летњем периоду, отвара за пролазак бродова. Трг око тог моста као и сам мост носи име Александра Невског. Ту је у новије време изграђен и огроман хотел „Москва“. Ту је и црква Свете Тројице у којој је сахрањен Александар Невски и гробље на коме почивају многи руски великани: Чајковски, Достојевски ...

 

Одлазим на гроб Достојевског. Палим три свеће: једну у своје име, друге две у има својих пријатеља, новинара Мије Стојкановића и пес- ника Андреја Јелића Мариокова. Осећам да би они желели да то учиним па их ту испред гроба великана светске књижевности позивам мобилним телефоном и обавештавам их о своме чину. Од срца ми захваљују.

 

Кренем Невским Проспектом који се поприлично изменио од мога претходног доласка у Петроград: трговци су ту заузели своје позиције нудећи екслузивну робу која показује да се и Русија прикључила потрошачкој помами, а многобројни кафићи, у којима је пиће доста скупо, маме ме и задржавају у моме ходочашћу.

 

Поред трга Востање и Московске железничке станице стижем до реке Фонтанке и Аничковог моста са предивним скулптурама. Одмах после Аничковог моста наилазим на Гостилниј двор, тржни центар или како би се то модерно рекло „шопинг мол“, подигнут 1705. године!

 

Прелазим Зелени мост на реци Мојци. Удесно се пролази кроз огромну капију да би се ушло на трг испред Зимског дворца. Одатле се види, на Малој Неви усидрена, Крстарица Аурора са које је у револуцији 1917. пуцано на Зимски дворац. Брод који носи име зоре испалио је хице који ће Русију за следећих седам деценија одвести у мрак.

 

Поред Неве, пред Исакијевским Сабором је споменик Петру Великом на коњу у полету. Тај полет, који је император, творац Руске морнарице и велики реформатор подстакао за своје владавине учинио је Русију великом силом, каквом се и данас мора уважавати.

Субота, код хришћана дан посвећен мртвима, код Срба дан свадби и других весеља. Поподневни сати, у кафани пијем пиво и читам дневне новине. Улази Душко, припадник ромске националне заједнице, самоуки музичар и слухиста. У левој руци носи виолину, у десној шешир. Поздравља ме благим покретом десне руке и седа за сто до врата. Немирно претура по џеповима. Питам га како је, како музика, а при томе оба мислимо на зараду од свирања испред општине док се смењују младенци на венчању.

 

Одмахује руком: „Јој, брате, нема ништа, брате. Реко` ли ти ја прошли пут, од кад су сељаци почели да свирају, а ми цигани да копамо куруз, нема ни музике, ни прихода.

 

Милоје Илић Рус

 

 

.

Pročitano 1192 puta Poslednji put izmenjeno среда, 31 мај 2017 23:35
Valjevska iskra

Najnovije od Valjevska iskra