У лето 1985. провео сам десетак дана у Ваљеву. У Крушику сам лепио керамичке плочице. Био сам само помоћни радник. Одлазио сам до магацина удаљеног неколико стотина метара да у колицима дотерам лепак у праху. Магационер је био сав у белом: бела кошуља, беле панталоне, беле ципеле.
Каже: "Помогао бих ти, али видиш."
"Све је у реду,’’ кажем, "то су само два џака, слободно се ти измакни".
Успут сам ознојен и прекривен прахом од лепка сретао лепо одевене службенице које су гордо шетале широким кругом фабрике, као да су на градским улицама.
Становали смо у Душановој улици, у неомалтерисаној кући која је додуше имала кревете, врата и застакљене прозоре.
Мајстор је поштовао то што сам ја завршио факултет и што ће се мој живот, колико сутра, умногоме разликовати од овог који сада делим са њим. Две, три вечери седели смо у башти "Гранд" хотела.
Једне вечери, у повратку, запазио сам у улици војводе Мишића лепу зграду с орнаментима и апликацијама стубова. У слабо осветљеној улици, и с мојим лошим видом, пришао сам да погледам шта пише на табли зграде. НРУ "Напред", ОУР "Радио Ваљево", писало је.
Кажем мајстору да бих волео једног дана да ту радим: радио-станица (уопште нисам помислио на новине), лепа зграда, град је личио на град.
Мајстор је радио свуда по СФРЈ, наши рођаци су стизали чак до Аљаске и Енглеске, ништа га више није могло импресионирати. Само је одсутно рекао: Ко зна, можда некада и дођеш. Мајстор се строго држао занатских правила, па је посао у Крушиковој хали споро одмицао. Ускоро смо радницима Јабланице препустили да смлате посао, а ми смо се преселили у Бајину Башту, ближе кући.
У пролеће идуће године на малом тргу у Сребреници ( која још није постала ‘’она’’ Сребреница) срео сам колегиницу Бранку, с Факултета политичких наука у Београду. Пошто смо се препознали и измењали неколико уобичајених реченица, Бранка ми каже да је конкурисала за посао у Радио Ваљеву. Несебично додаје да конкурс још није завршен и да бих и ја свакако требало да се јавим.
Сутрадан сам с документима био у Ваљеву. Све је око тога ишло некако добро: од сусрета с Бранком у Сребреници, до храбрости директора Радија да прими на посао неког ко није из Ваљева.
И тако сам се једног јутра обрео у клубу Радио Ваљева, где су се одржавали редакцијски састанци. У Радију сам потом провео скоро пуних 25 година. Мислим да то није било на штету ни Радију ни мени а ни слушаоцима током свих тих година.
Мој долазак у Ваљево поклопио се с културним процватом града. Убрзо су у двориште Дечије библиотеке почели да долазе наши најбољи писци. С почетком вишестраначја пристизали су и политичари да из Ваљева упуте поруке за целу Србију, јер је Ваљево оштар град и фајтерски је ту говорити, како је рекао проф. Ратко Марковић. Пратио сам све то, разговарао с писцима и политичарима, и разговоре емитовао на програму Радио Ваљева. То је имали своју тежину и слушаоци су са интересовањем и праћењем одговорили на то. Али је, поред свега тога, требало на време отићи из Ваљева. Што ја нисам учинио.
Мијо Стојкановић
.
