Пријатељ Јован В. каже да се он бавио новинарством стално би истраживао непочинства власти, хватао их у злоупотребама и то давао на увид јавности.
У том случају не би се дуго бавио тим послом, кажем Јовану. Одсекли би те прво од информација а потом и од сваког извора прихода. Или би правио компромисе или би одустао или би извршио финансијско самоубиство.
Кажем још, иако ме садашња ваљевска власт финансијски уништила и апсолутно потценила мој дсосадашњи рад као и предложене пројекте, немам више ентузијазма да се сведем на истраживање ружне стране власти. Испричам како је Милован Ђилас, у време када нико није смео да се поздрави са њим, на улици скидао шешир и захваљивао се сваком ко би му рекао добар дан. И мени дође да се поклоним пред сваким добрим делом, лепим гестом, благодарном речи. Дотле сам дошао. Ако власт није заснована, или макар видно не тежи, поштовању сваког човека, ако политичари, лекари, свештеници, суповци, у људима не виде личност, већ новац, утицај, могућу корист за себе, онда ми је прилично свеједно ко себе назива "представницима" народа.
Јован пита зашто Црква не каже властима да тако нешто очекује од ње.
Немам договор на то.
Саговорник, који сакупља књиге, новине и дрга артефакта из времена комунизма, а који уз име има додатак Краљ ......., каже да су Исус Христос и комунисти желели исто.
Нису желели исто, кажем. Христос је дошао да промени природу човека тако што би га људи апсолутно слободно прихватили и следили (камо среће да су то људи у већем броју искрено чинили), а комунисти су прво, по освајању власти, укидали људима сваку слободу.
Ако је неко оспоравао Христа, Он и апсотоли нису таквима претили затвором, прогонством и губитком посла, као што су то својим оспораватељима чинили другови Лењин, Стаљин, Тито, Мао и нижи који су их опонашали.
Шта? Ко? Какви затвори за поштене људе. Код Тита је човек поштован. Ја данас када одем у општину послом од важности за град, чекам да ме приме као да сам дошао да молим за себе и да досађујем. Обилазе око мене као да сам невидљив, да не кажем нешто друго, а после када више нису на високој фуницији претворе се у чисту љубазност, каже саговорник у праведном гневу.
Могло је то потрајати ко зна до када и да нажалост и Христос и комунисти и бивши градоначелници остану тамо гд јесу. Али онда се у у уређеном кориту Колубаре, заборавио сам како Ж. Ковач стручно назива тај део обале, појавио дечак на понију. И ми смо обуставили расправу, јер је то била врло лепа слика.
Обратли смо се дечаку и он је зауставио понија, који је у том наученом положају остао све време нашег кратког разговора. Дечак се зове Немања из лајковачког је села Јабучја. Има десет година. У Ваљеву је дошао са оцем у тамићу и са још једним белим коњићем који се зове Бисер.
Позвао сам Немањиног тату Живорада. Прво се врло љубазно јавила његова супруга Сандра. Живорад предусретљиво каже да су пет година живели од тога што су коњиће издавали деци за јахање. Редовно су с пролећа и јесени и у парку Пећина. Иду по вашарима. Живорад је на Немањину молбу купио недавно потпуно нов фијакер у коме сада возе младенце који пожеле да тако дођу до цркве и општине. Укупно сада имају четири коњића.
Немања је одличан ђак и врло вредан и послушан дечак. Ради све, помаже у свему. Са десет година. Отац је штедео, рачунао, планирао и купио тај фијакер. Купио је и тамић за шпедицију. Мала, сложна и лепа породица. Живе од свог рада. Живораду је стало да објавимо текст о Немањи. Са задовољством то чинимо.
Мијо Стојкановић
.
