Можда превише времена проводим са својим супругом. Можда га пуно има и у овим текстовима. Зато га у овој епизоди има само у овом цитату Оноре де Балзака. Има томе како сам се спремала  да послом изађем у град. Супруг је запазио моју сконцентрисаност пред огледалом. Зато је нашао за сходно да  цитира великог писца. Насмејала сам се и запамтила цитат.

Лагала бих ако бих рекла да Балзак није био у праву, да ми је свеједно како протекне мој пролазак градом. Као што сам сигурна да није свеједно ни једној од нас. Поготово у овим годинама. Страх од раних педесетих? Ипак бих волела да све тече лагано, тихо, неприметно, без јаких резова и преко ноћи видљивих промена. А ја, поред тога,  срећом имам и "онај корак што у стопу прати мој"

Па, коначно има ли још увек тих погледа, тих окретања? Да нема не би било ни овог текста. 

Ружица Стојкановић

.