Odštampajte ovu stranicu
среда, 10 јануар 2018 11:19

Ослови ме некако

Napisano

 

Људи данас показују тамнију страну своје личности. У другима најпре видимо лоше особине, једни другима се обраћамо грубо, без благонаклоности. Онда смо позлеђени и носимо бол. А може се другачије. Лепа реч, мало увиђавности. Граница је тако танка. 

 

Рецимо: вечна тема односа свекрва и снаха. Не говорим теоријски, имам искуство. Многим је снахама тешко да свекрве ослове са мајка или мама. Првих година може да прође и тета Милице, тета Зорице, више у градским него у сеоским срединама. Прихватљиво је да се снаха обраћа свекрви и свекру онако како их зове њихов син, њен супруг. Мада међу њима постоји блискост, која лакше, него снахи, допушта кево, ћале и слично.

 

Најгоре је када  снахе никако не ословљавају свекрве. Просто чекају да им се сретну погледи па се онда без личног обраћања каже шта се има.То зна бити заиста непријатно. Имала сам прилику да видим често искрену тугу на лицима тих жена.

 

Далеко од тога да мислим како су свекрве без кривице у тим односима. Оне често знају да буду тако посесивне према својим синовима да је то потпуно ван памети. При томе син има тридесет година и док се није оженио мајка није показивала баш толику везаност за њега. Такође свекрве знају бити нападно брижне и љубазне према сину, а да снаху и не примећују, као да је ту залутала и да није важна.А та млада жена управо је напустила свој дом, да би га пронашла и градила у њиховој кући.

 

Међутим, те су девојке, тек удате младе жене, школованије, више су у свету, лакше баратају речима, преко њих још није прешло брдо животних невоља, као што је прешло преко њихових свекрва - оне имају радост животног почетка, стварања своје породице, оне су вољене -  тако да могу да допусте себи, а и дужне су то и свом супругу, тај мали напор добре воље, културе, љубазности. На крају крајева најчешће и не живе са свекрвама, па и све да нећете, у тај један или два дана можете бити макар љубазни.

 

Какво је моје искуство? Будући супруг је тражио да ословљавам његове родитеље као што их је он ословљавао: мајка и тата. Прихватила сам. Када сам се већ удала показало се да ми то не иде баш лако. Помогао ми је ујак мог супруга, један веома шармантан и драг човек, поодавно упокојен, нажалост. Рекао је: Снахо, немој да се срамотиш, тако лепа и стасита. Ти си сада наша и ми се поносимо тобом. Хајде, кажи то лепо, како треба.

 

И рекла сам. И све је после било лако. А као свекрва? Ословљавана сам врло умиљато са тета Ружо. И у реду је.

 

 

Ружица Стојкановић

 

 

Pročitano 2065 puta Poslednji put izmenjeno четвртак, 11 јануар 2018 15:01
Valjevska iskra

Najnovije od Valjevska iskra

1 komentar