Исте године када смо се срели на мору Велибор је отишао у Швајцарску, где и сада живи са породицом. Сусрет са њим после 30 година навео ме је да се присећам, да констатујем стару истину да време невероватно брзо лети.
Те године, након летовања, ја сам први пут посетила и родно село мог супруга. Био је 27. јул, Дан устанка народа Босне и Херцеговине. У селу је била велика прослава. Ја тада нисам знала да ће младић који ме је довео у своје село постати мој будући супруг. Али осетиле су то лепе сеоске девојке и то ми јасно дале до знања. Ипак смо постигле неопгходно примирје.
Мој будући супруг ме тада благо, као са длана, гурнуо у круг своје породице, родбине и комшија. Били су то веома простодушни и срдачни људи. Одмах су ме прихватили чиста срца и ја сам им узвратила истом мером. Није било одмеравања снага, ни обраћања на ви. Одмах сам била снајка и Рушка.
Тих првих дана од шармантног комшије, који живи у Београду, добила сам комплимент који и данас са задовољством памтим: "Лепша у Црвицу није дошла", казао је комшија. А Црвица је "огроман" простор између реке Дрине и оближњег венца брда. Али ја сам запамтила да лепша ту није дошла.
Тридесет година је прошло. Готово сам цео живот међу тим људима. Неки од најближих су се нажалост упокојили: свекар и свекрва, девер Драшко, три, још увек млада рођака мог супруга. Била сам део радости и туге тих људи.
Када смо у Бајиној Башти, а раније у селу, стално нам долази родбина. И увек су то пријатни сусрети и разговори. Онда једва чекам да са наводног одмора дођем у Ваљево како би се колико толико одморила. А онда једва чекам да поновим све то. Овог лета су нам на два дана били пријатељи из Ваљева Рушка и Слободан. Ишли смо у Вишеград, навече на концерт на обали Дрине. Седели и разговарали како то чине искрени пријатељи.
Када сам тамо волим да пораним и да на балкону куће, окренутом ка истоку, уз јутарње зраке сунца пијем кафу. Да предвече у дворишту читам књигу и да сачекам залазак сунца.
Све је то заокружено изузетном природом: Дрина, Перућац, Тара, Заовинско језеро. На та места, додуше, стигнемо да одемо када мој супруг није заузет одржавањем домаћинства у селу на левој обали Дрине. А скоро да је стално заузет тиме.
Док ово пишем као да чујем мог супруга како говори да сам превише сентиментална, да свако има свој живот, да у овоме што пишем нема ничег посебног, ни занимљивог за друге људе.
Нека је и тако. Само желим да кажем да сам имала среће с тим људима. Слушам и знам за породичне ломове, тешку нетрпељивост међу блискима, људи загорчавају живот једни другима, затварају се у себе,нису опуштени, бивају егоистични и фрустрирани. Свега тога сам срећом била поштеђена. Тако да поглед уназад у мени изазива лепа сећања.
Ружица Стојкановић
.
