Опрезност, упозорења, маске и рукавице, затвореност у стану, стално слушање вести о преминулима, хоспитализованима, новооболелима, брига за синове, све то у једном моменту замори човека. Осетивши тај моменат, пре седам дана, пред почетак тродневне забране кретања, мој супруг изненада каже да се спакујемо и да идемо у Бајину Башту. Тамо имамо двориште, радићемо нешто а метеоролози су најавили лепо време.
Схватите лепоту природе тек када изађете из града, када видите озеленеле шуме, пашњаке, воћњаке. местимично беле раде поред пута. Топло пролећно сунце тако је лепо грејало моје лице кроз стакло аутомобила, повремено би нека велика птица прелетела небом у нашем видокругу, када смо почели да се пењемо уз планину.
Констатујем у себи да ни у оваквој прилици човек не може да побегне од разговора о корона вирусу. Ја сам љута на толика ограничења кретања (не видим да имају смисла), мислим да се неки тајанствени отуђени центар моћи поиграва са нама, да ће ова пандемија бити искоришћена да се успостави додатна контрола над људима и на крају да је за Васкрс требало пустити вернике у цркве.
Мој супруг мисли другачије. Он верује да је зараза заиста почела на пијаци у кинеском граду Вухану, да можда и није лоше ако се контролишу потенцијални насилници, педофили и други злочинци, да ако човек не бежи од самог себе ни дани "карантина" неће му тешко пасти, а да је требало без расправе послушати патријарха. Јер ако је римски папа рекао за Њега да је велики патријарх, зашто и ми не би делили то мишљење.
Пусти то, кажем, сети се нечег ведријег у оваквој прилици. Супруг онда тражи да кажем две особине које бих, да могу, променила у нашем заједничком животу. Те су теме увек занимљиве за разговор, али ја "лукаво" женски тражим да он први одговори на то.
Мој супруг спремно каже да би више времена и пажње посветио мени и деци, да би био много штедљивији на комплиментима и лепим речима према другим људима, на чему није штедео а они то нису знали да цене.
Морам да кажем да сам очекивала више за себе, да кажеш да би био обзирнији према мени, да би водио рачуна о мојим емотивним стањима, да би те се више тицало како се ја осећам.
Како, каже мој супруг, свуда сам се са задовољством и радошћу појављивао са тобом, било ми је драго да си моја, био сам заиста увек обзиран према теби. Погледам га испод ока док он вози. Уверим се још једном да он не зна да лаже о таквим стварима.
А ти, пита супруг, шта би променила? Да ли би чешће и дуже остајала у мом загрљају?
Наравно да бих, одговорила сам искрено без размишљања.
Онда смо стигли до Видиковца на Гмилој присјеци, где се увек заустављамо. Мој супруг је хтео и сада да то учинимо. Рекла сам, молим те немој да стајеш, жао ми је да разбијамо атмосферу овог разговора.
Ружица Стојкановић
.
