Не могу да се жалим, удала сам се у заиста леп крај, тамо одакле је мој супруг. Када се од Гмиле присјеке почнете спуштати према Рогачици, убрзо ћете угледати лепу, кривудаву и зелену Дрину. Предео од Рогачице према Бајиној Башти из месеца у месец све више личи на прекрасан туристички крај: пут је проширен и изнова асфалтиран, промиче поред саме с лепим плажама и затонима. Нове куће и викендице стално ничу поред пута. На босанској страни реке такође је све више нових кућа и викендица и једно симпатично етно насеље. Прво што се угледа од села мог супруга јесте Црква Св. Димирија на брегу који доминира околином.
Писала сам већ да кад год могу, а то није ретко, са супругом одем до цркве. Порта цркве је веома велика, скоро хектар површине, уређена је и у њој влада тишина и мир. Поглед је предиван: узводно се види све до Бајине Баште, низводно Дрина у дугом току.
У једном крају порте, на северној страни, налази се пет новијих надгробних споменика и један из старијег времена. Казала сам једном приликом супругу да су ти људи одабрали најбоље могуће место за вечни починак.
Нису они сами одабрали да почивају овде, казао је мој супруг.
Како онда? питала сам.
Њих је судбина довела овде. Један је био сеоска сиротиња, дошао је из Србије, другог, који је такође из Србије, убиле су усташе док је превозио избегле Србе да обиђу своје куће. Ових двоје су били избеглице из последњег грађанског рата, а ово гробно место са најскупљим спомеником за себе и супругу закупио је један наш мештанин који је живео у удаљеном граду.
А овај високи, насјтарији споменик? питала сам.
То је посебно тужна прича, каже мој супруг. Ако приђеш ближе и напрегнеш очи, видећеш да на споменику пише: Милева Бајцер, Тузла 1883 - Црвица 1907. Милева је студирала права на Универзитету у Грацу, у Аустрији. Била је паметна, веома лепа и испоставиће се трагично несрећна. Она се снажно заљубила у младог финансијског официра Јозефа, такође из Граца, који је службовао у Тузли. Босна је тада била саставни део Аустроугарске.
Откуд све то знаш?
Мој рођак Цветко Стојкановић, објавио је причу о Милеви у књизи о нашем селу. А у мом детињству још увек је понеко причао о тој несрећној љубави.
Углавном, Милевин отац, угледни и богати трговац из Тузле, да би прекинуо љубав своје кћерке са окупаторским официром, успео је да испослује да ге пребаце у Скелане, које су тада биле удаљене неколико дана пута запрежним колима од Тузле.
Милева је ипак сазнала где се налази њен вољени и једног дана допутовала је у Скелане. Причало се да су неколико дана провели заједно, а онда су схвативши да њихова љубав нема будућности, дошли овде и у шуми недалеко од цркве прекратили себи животе.
Где је сахрањен тај официр?питам запрепашћена.
Њега је власт превезла у родни Грац и тамо сахранила по протоколу за то. Милеву су сахранили наши тадашњи мештани и касније јој подигли споменик.
Отишла сам до споменика. Писало је то што је мој супруг испричао. Ништа више. На месту предвиђеном за фотографију, фотографије није било. Заплакала сам. Тузла, Грац, студије, велика љубав и онда тако трагичан, безнадежан и недопустив крај, у селу за које Милева Бајцер никада није била ни чула. Не зна се да је неко од њене родбине долазио да обиђе њен гроб. Њена тако велика љубав и највећа жртва заслужују да се сачува сећање на њу.
Ружица Стојкановић
.
