Ми још у нашој страначкој пракси не трпимо фракције или појединце који поштују идеологију и програм странке, а имају критички однос према  руководству организације којој непосредно припадају. Ко зна да ли се код нас икада може усталити таква пракса.

Др Милан Марковић је говорио да он припада СНС Александра Вучића, а не др Слободана Гвозденовића. Да су Вучић и Влада Србије локомотива која Србију вуче напред, док  ваљевско руководство странке и града вуче уназад. Нема нових фабрика, људи се само запошљавају код државе, а и Крушик је држава, на толико хваљеним Дивчибарама канализациона цев се излива у поток поред викендица.

Ко се све окористио и окориштава се на пословима  бране Ровни и слично.Његове речи имале су тежину. И то тако није могло потрајати.

Врх СНС, на који се др Марковић позивао, за сада га је оставио на цедилу.

О др Марковићу влада мишљење да је поштен и честит човек. Он је некако рођени опозиционар. Његов темперамент, склоност ка копању по лошем да би се дошло до доброг, инсистирање на чистим рукама, што је у политици до краја тешко остварити, водили су га у опозиционарство.

Што је можда још важније др Марковић је пре три четири године, када је у ваљевском СНС превирало и било више групација које нису признавале једна другу, једно време био први човек странке на градском нивоу. Није било дуго др Марковић је изгубио то место, он каже уз помоћ садашњег народног посланика с којим је тада блиско сарађивао. А већ је био стекао име у струци, политици и јавности да би се могао лако повиновати новонасталим околностима. И дисциплиновано следити новог шефа и руководство странке у Ваљеву.

Пратећи наступе др Марковића у Скупштини града човек се морао запитати које су његове намере. Јер се видело да тако не може опстати. Он сада најављује да ће да размисли, да разговара са људима са којима дели исто или слично мишљење на политику, па ће одлучити да ли ће и како даље да делује. Мислимо да је то требао да уради макар пола године раније.

Мијо Стојкановић

.