Наше је скромно мишљење и разлог за овај текст да се у планирању библиотеке не пође од преувеличане представе о Ваљеву као посебном граду и центру доброг дела света, па да се изградња тако осмишљене зграде отегне у недоглед.Онда ће грађани на помен библиотеке одмахивати руком, као што сада чине на помен Дома за старе или до скора на основну школу у Брђанима.
Скупштина града је на предлог одборничког клуба СПС-а, што су напредњаци одмах прихватили, на свом задњем заседању обавезала Градско веће да припреми одлуку о изградњи нове зграде библиотеке. Речено је да је место за њу урбанистичким планом предвиђено у парку преко пута Дома културе.
Одборница Странке модерне Србије Снежана Спаић, која је иначе као одборник вредна, конкретна и незагрижена, одмах је устала против сече дрвећа. Са колегом Рафаилом Муитровићем, и уз помоћ младих ванстраначких активиста, организовала је потписивање петиције против тог предлога. И потписи су јој сасвим добро ишли. И аутор овог текста ставио је свој потпис испод петиције из разлога што хоће да подржи сваки организовани наступ грађана који нешто бране, али и што би ова петиција требало да владајућу коалицију наведе да размотри да ли је могуће саградити библиотеку на неком другом адекватном месту.
Изгледа да таквог места нема. Пожељне локације као што је плац старе зграде СУП-а прешле су у приватно власништво, за померање зграде изван парка требало би изместити бензинску пумпу и слично. А требало би изменити и урбанистички план за тај део града. То би посао закомпликовало и развукло. Зато ово питање не треба схватити као одсудно, као питање победе и пораза.. Ако је парк, онда нека буде парк. Библиотеке увек са собом носе култивисаност, утишаност и ред, а за толико дрвећа које буде посечено наћи ће се неко друго место. Одборници Модерне Србије показали су да су способни и вешти у подстицању активизма грађана.
Идеја о новој згради библиотеке заснована је још пре тридесетак година. Њу је промовисао, најгорљивије и најкомпетентније заступао покојни Здравко Ранковић, кроз своју месечну ревију. Значајан број паметног света у Ваљеву подржао је идеју о новој библиотеци на страницама ревије.
Међутим Здравко је тада заступао идеју о велелепној библиотеци која би одражавала значај Ваљева у историји, просвећивању и у уметености. И која би била у складу са духом времена, ма шта то значило. У једном разговору на наш приговор да ли Ваљево заиста има снагу, па коначно и значај за велелепну библиотеку, Здравко је у вези неопходности нове библиотеке и значаја Ваљева био постојан, али је допустио могућност да је мало слободно употребио израз велелепна. Није неопходно да буде велелепна, рекао је.
Међутим, слајдови на обележавању 150 година библиотекарства у Ваљеву, који су сугерисали каква се библиотека жели, говорили су да је идеја о грандиозности још увек жива. Признајемо да смо старомодни, па нисмо разумели те слике и шта би све будућа библиотека требало да садржи. Ми старомодно мислимо да се у библиотеци налазе књиге; одете да их посудите, прочитате и вратите касније. Такође да можете у библиотеци и да радите са књигама, новинама и публикацијама које се не могу износити изван зграде. А да су библиотекари и библиотекарке предусрретљиви и љубазни.
Зато без грандиозности, изузетности и мегаломаније, што ће нам појести новац, време и добро расположење које сада многи имају према новој библиотеци. Јер, мање је посетилаца у библиотеци него пре десетак и више година, мање је људи у самом Ваљеву, нажалост мање се и читају паметне, мудре и занимљиве књиге.
Само узгред: потписник овог текста у вишим разредима основне школе пешачио је осам километара по сунцу и прашњавом путу до школске библиотеке да би добио књиге на читање. Пријатељ Јован, одрастао у Брезовицама чита најмање по четири сата дневно од своје петнаесте године. Данас има 51, па ви видите колико је то прочитаних књига. Пријатељ Милоје, електричар, једини је својевремено компетентно разговарао са покојним Антонијем Исаковићем у малом дворишту библиотеке. Јер је једини од присутних прочитао скоро све приповетке Антонија Исаковића. И велики писац је био искрено обрадован и то је и саопштио свима нама. Нас тројица често разговарамо о књигама. Никада се нисмо пожалили да нас садашња зграда библиотеке спречава да у њој посудимо књиге. Знамо такође да сваки град који држи до себе поред пристојних здравствених, школских и других јавних установа треба да има и достојну библиотеку. Достојну оном што тај град заиста јесте и што његови грађани јесу.
Синови потписника овог текста, млади,паметни и елоквентни момци, имају у стану, на дохват руке, близу 1000 књига због којих је њихов отац својевремено пешачио осам километара у једном правцу. И сасвим ретко пруже руку према некој од тих књига. Шта ћете, времена се мењају. И савко треба да воли своје време.
Мијо Стојкановић
.
