За прошлу суботу метеоролози су најављивали облачно и  кишовито време. Сунце их је демантовало. Кренуо сам из Ваљева око 10 часова. Одмах иза Седлара природа се указала у пуној  величанствености позне јесени. Нисам знао којем све дрвећу припада то разнобојно лишће, златне, браон, кадефасте, оранж и боја разних  прелива. Сетио сам се писца Милована Данојлића који је обишао свет неколико пута и рекао да би било боље да је у родним Ивановцима упознао сваки поток, дрво, травку. Имам тај проблем иако нисам путовао светом. Питао сам покојну мајку, поодавно, зашто ми није говорила о свему томе док сам био дечак. Нисам знала да треба то да радим, одговорила je.

Лепота природе и леп дан делују смирујуће. Пролазећи поред манастира Јовања одлучио сам да сутрадан, ако икако будем могао, одем на литургију у манастир Рачу. Тамо је сада сабрат бивши владика нишки Јован, родом из Мијача. Што владика Јован више нема епархију, тешко је разазнати.

Волим да видим када се из кућа виори дим. Нема дима из сваког оџака из кућа поред пута. Нема ни људи напољу. Само један старији човек носећи косу у руци пролази њивом.

Лепота погледа на акумулационо језеро. Прилажем фотографију као доказ. У Вујиновачи нема испред куће  аутомобила мог пријатеља Љубомира Марковића. Љубомир је углавном  сам подигао малињак од једног хектара, све са оградом, заштитном мрежом, водом. То је човек ренесансних особина: пише песме, израђује столарију, бави се стручно физиотерапијом. Веома самосвојан и достојанствен. Он је у новинама, које сам издавао  2011/ 2012, писао веома занимљиве текстове. Тада малина није родила, па је Љубомир написао да ће сељаци морати узети моторне тестере у руке, од којих им се касније збиља тресу руке. Ове је године малина такође слабо родила. Сећам се да је Љубомир  тада критиковао и бесмислену потрошњу великих количина горива на релију џипова по брдима и гудурама, док је његов рођак из села сипао у трактор свега неколико литара.

Пред Дебелим брдом расположење ми се покварило. Супруга ми је мобилним телефоном јавила да је саобраћајна дозвола остала код ње, а ја сам тог дана морао на породично гробље, преко Дрине, у Републици Српској. Срећом на граничном прелазу у Скеланима тражили су ми само личну карту и зелени картон. Сутрадан су тражили и саобраћајну дозволу, али сам је у међувремену добио.

У понедељк у Бајиној Башти невероватна ситуација. Пред самим улазом у општину паркиран аутомобил са подигнутом предњом хаубом. Иде снимљен говор у коме неки човек оптужује председника општине за много шта. "Човек се може убити не само пиштољем, него речима и поступцима. Тако је убијен тај  тај и тај, убио га је тај и тај. Сада хоћете да убијете мене. Корупција и лоповлук вам владају у општини. Поднесите оставку. Не подржава вас председник Вучић, поштен и честит човек". Питам троје окупљених ко је ово снимио? Чији је аутомобил? Не знају. Из општине нико не излази. Полицијска кола су се паркирала преко улице, али за четрдесетак минута, колико сам био ту, нису ништа предузимали. Мора бити да се ради о неком очајном човеку. Ко би други предузео тако нешто.

Одатле сам отишао у шуму. Цепао сам дрва са задовољством. Бежим ли од суочавања са збиљом? Помало, да. Запао сам у једну кафкијанску ситуацију за коју не могу да нађем објашњење, нити излаз. Где год сам на утицајним местима у Ваљеву покушао да добијем одговор врата су се затворила. Писац Владимир Пиштало написао је да су балканска друштва још увек брутална, и да је неопходно обавити њихову дебрутализацију. Та бруталност је ту око нас. Ретки гласови који говоре о томе заглушени су Пинком, таблоидима, себичношћу власти, пасивношћу јавног мњења.

Сутрадан сам се вратио у Ваљево. Преко планине је била страшна магла, па је било врло напорно возити. Ваљево треба да буде добар град за све своје грађане. То још није. Тај циљ захтева озбиљан труд.

Мијо Стојкановић

.