Лагано ходање корак по корак. Зимско драгоцено сунце на лицу. Неусиљен разговор. Асфалтирана стаза са светиљкама поред стадиона. Нове печурке с клупама поред реке и табле које описују Градац. Кафа напољу, поред саме воде, у "Ривер бару". Милош је још мршавији него што је био летос. Љубазан је као и увек.

Аутор фотографије говори занимљиво о једној другој, већој реци поред које је живео. Гласно се присећа јаког зимског ветра који дува коритом реке, чамца привезаног за сајлу ( и себе у том чамцу) како одолева ветру и снажној води, јата дивљих патки које се спуштају на површину воде. Изгледало је у његовом детињству да се свет завршава на левој обали те брзе и велике реке. Кажем му да ствара лепе слике, да имам осећај као да сам била са њим, на обали те реке, у зиму.

Онда на моје изненађење каже да не бринем, да ће сада све бити добро. Сада када је заиста ту. Кажем да нисам приметила да је био одсутан. "Био сам одсутан", вели мој супруг. "Тешке мисли су ме биле одвеле далеко  и не само данас.  Добро је, прошло је и ту сам".

Како је могуће да нисам приметила толику промену? бринем у себи. Супруга питам да ли може да ми каже о чему се ради, шта се догодило?

"Наравно да ћу ти рећи, али сада ми само треба мало спокоја и топлине. Човек прође понекад кроз таква стања. Било је то бреме сумње у исправност неких одлука и о последицама које ће донети. Нисам био сигуран, бринуо сам се. Сада те поново заиста видим.  Добро је. Ти си ми веома важна".

Ружица Стојкановић

.