Питали смо недавно уваженог протођакона Љубомира Ранковића, уредника славне издавачке куће "Глас цркве", да ли је све што је урадио за три деценије допринело да будемо макар мало бољи хришћани и бољи људи? При томе смо мислили да је издање Библије продато у 680 000 примерака, дела владике Николаја у десетак милиона примерака; сабрана дела Достојевског, Толстоја, Дучића, 10 најпопуларнијих књига хришћанске духовности у неколико стотина хиљада примерака; да је часопис "Глас цркве" у најбољим годинама ишао на 150 000 продатих примерака. Бројне трибине и радио емисије.
"Апсолутно ДА", одговорио је протођакон Љуба." Ево, само у току трајања овог Часног поста, десетине и десетине хиљада верника у шабачкој и ваљевској епархији исповедило се причестило. Цркве су пуне недељом и празницима. Ваљево је феномен у том погледу. Прве недеље поста у петак, суботу и недељу причести се око 30 000 људи. Сведоци смо дугих редова нашег побожног света који стрпљиво чека да приђе Светој чаши или да целива Плаштаницу на Велики петак.
Док се широм Европе и света распродају и затварају католички и протестантски храмови ми доживљавамо ренесансу духовног и црквеног живота. То диже крила и даје наду у светлију будућност овог народа, који је духовно будан и здрав, без обзира на бројна искушења на другим пољима живота. Ако ишта здраво има под овим српским небом и сунцем, онда је то српски народ Ослушнимо шта странци говоре о нама, како лепо говоре о нашој срдачности, хришћанској простодушности и спремности да помогнемо ближњем, без обзира ко је и одакле долази".
Верујемо да је протођакон Љуба лепо мишљења о народу засновао и на посматрању свакодневних поступака људи, изван црквених порти. Волели бисмо и верујемо да је сасвим у праву.
У мом родном селу, такође, живе Срби. Који веома воле Србију и сматрају се њеним свеукупним делом.Сви примају свештеника у кућу, иду на литургије када их у сеоској цркви има. На сахрану покојног оца дошли су сви који су могли, показујући, чинило ми се, искрено поштовање.
Пут до породичног гробља води поред младог воћњака који смо засадили отац и ја. Један стуб од трешње и један од јабуке били су одсечени тестером и лежали су у трави. Од воћа успемо да оберемо мали део, за остало се побрину комшије. "Шта им можемо, када не живе овде", послали су као образложење. Воће је воће и то може и да се прихвати. И тако је и трајало.
Али тих 12 ораха отац је засадио с посебном посвећеношћу. Ораси, када поодрасту, тербало је да држе обалу, да праве хлад и тишину, да не дају корову и чкаљу да расту, на крају, ако унуцима затребају орахова стабла. Отац је тражио од мене да у аутомобилу, по изрованом сеоском путу, довозим воду како би за време суше заливао младе орахе. Ишао је чак код комшије, за кога важи да је склон да интервенише у туђим воћњацима, да га замоли да се у овом случају уздржи.
Није прошло ни четири месеца од очевог упокојења ораси су почупани. Отац да може да види, а можда и може, знам да би патио. Зато што му је до тога толико било стало. И што би ту бесмислену суровост доживео као непоштовање свега оног што је он био и што је мислио да значи за те људе.
Неколико мушкараца су способни да се крећу по селу и они су то учинили. Снаха, када сам јој испричао шта се догодило, каже да се у делу наших људи појавила огорченост, осветољубивост, мучна идеја да не презају пред незаштићеним туђим добрима. Узима се све што је при руци. Нема обзира ни ограда. Ако је ово разграђивање обзирности и поштења задесило само део мојих сељана, тамо далеко, ако је остали део народа леп и здрав, онда то није велика мука.
Наравно, да то ништа неће ваљати. На шта личе људи који не могу у себи да очувају елементарно поштовање за места вечне тишине и за добре људе који су до јуче били међу њима. Шта ћу урадити? Рећи ћу им да је то страшно. Замолићу нашег свештеника да о томе говори. И засадићу, без обзира на све, нове орахе.
Мијо Стојкановић
.
