Када ме познаници у другим варошима питају о приликама у Ваљеву, увек кажем да је Ваљево и даље престижан град у Србији, да има развијен културни живот, обнавља се индустрија, улице се афалтирају, људи су интелектуално оштри и држе до себе.

На страни не помињем ту ружну епизоду у јавном животу Ваљева, ту хајку на поједине људе која је трајала целу деценију. Увек су у питању биле амбиције.  Зашто неко други да заузме та места "која треба заувек да припадају нама".  Није се радило о безначајним људима у њиховим професијама, нити у граду непризнатим људима, али је њихова свест о властитим заслугама и важности довела до тога да мисле како им је дато да одређују трајно меру ствари и да они другима показују где им је место. Када то није успевало, када је неко победио на изборима па постао председник општине или председник ИО СО, када је неко именован за директора, па није желео да то место препусти другом, онда би биле покретане хајке на те људе. И то хајке без милости, без намере да се прогањанима  остави макар минимум достојанства.  Ако упалите ломачу, и покажете ко треба да гори, наћи ће се увек довољно људи да разгоре ватру и да је у појединим случајевима без проблема прошире по целом Ваљеву.  Ти људи изложени хајкама сигурно нису могли проћи без последица, без душевних позледа. Али и они су већ били стекли  име у професији, имали су породице и били познати овдашњој јавности, па нису поклекли и нису лелекали по Ваљљеву, како су изложени бесу и неправди. Ретки, врло ретки међу њима су узвраћали речју на реч, текстом на текст. 

Потписник овог тескта распитивао се у то време код колега у другим градовима да ли нешто слично и такве бесомучности постоји и код њих. Сви редом су негирали да им је тако шта познато.

Ми овде не наводимо имена прогањаних нити подстрекача њиховог прогона. Одговарали смо својевремено на то  и у месечнику где су ти отровни текстови углавном објављивани, а и у властитим новинама када су излазиле. Прошле су године неки су се упокојили, а живе не бисмо желели још једном да подсећамо на трајне ране које су тада стекли.

Ваљево ће постати истинска заједница људи када примети да се такве неправде догађају. Када, рецимо, и тада туњаво Удружење новинара Ваљева каже у једном тренутку да је доста, да заштити право свог члана на рад. Ако сте изгубили на легалном конкурсу, па прихватите то забога. Када неко у Напредовој рубрици смогне храбрости да напише да тада изабрани челни људи општине нису највећи зликовци на свету и да заслужују минимум мира и поштовања. Када вам неко на улици приђе и каже да слуша ваше емисије, да вас познаје из разних ситуација и да је толика количина лажи и злобе на ваш рачун сулуда, тек тада ће Ваљево заслужити име праве заједнице људи у којој се води рачуна о праведности, обзирности и достојанству човека. До тада сви успеси празно ће звечати. Ако Ваљево не постане таква заједница људима којима је потребан такав град неће бити нарочито важно питање која странка уопште твори градску власт.

Што рекао Махатма Ганди у време када је инсистирао да његова велика земља мирним средствима стекне независност: Индија својом моралношћу, а не силом оружја и насиљем треба да заслужи  независност.

М. Стојкановић

.