Тог дана иза поднева пошао сам у кафе "Оперу" на кафу и разговор с колегом Јованом Стојићем. Јован је вероватно данас човек који најдуже памти у Ваљеву релевантне догађаје и значајне људе. И није  увек равнодушан спрам оног што памти. Још увек жив човек у сваком погледу.

На месту до улице, ту на тргу, Давид је свирао гитару и певао. Допало ми се то што чујем. Убацио сам једну папирну новчаницу у за то предвиђену посуду. Давид је искористио паузу у певању да се љубазно захвали. Упитао сам га може ли да отпева једну песму за мене. Може, рекао је. "Све ће то, о мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш". Давид каже да му је жао, јер још није увежбао ту изузетну баладу. А "Ипак пожелим неко писмо?" Ту је песму знао.

Ја сам сео на клупу поред њега и помагао му док је певао рефрен. Када је песма била завршена захвалио сам се том младом човеку и пожелео му све најбоље. Захвалио је и он мени још једном. Кренуо сам у "Оперу" и запазио једну девојку која је по свему неког чекала. Мени се добронамерно осмехивала због мог певања са Давидом. Да бих јој дао до знања да сам свестан њене осмехнуте добронамерности, рекао сам мислећи на Давида: Добар дечко! Јесте, узвратила је обрадовано и даље са осмехом.

Попео сам се до Јована који је сцену на тргу посматрао кроз стаклени зид. Каже да и он воли уличне свираче, да их увек дарује с нешто новца и благонаклоности а они њега кратким, увек занимљивим разговором. Помислих колико добре воље и лепих речи у кратком времену и на малом простору. А где ће завршити свет са толиким егоизмом,  мржњом и пакошћу међу људима свда око нас. Несреће и ратове да и не помињемо. Ко ће то икада да пресече. Где су те нове речи? Ко их поседује?

Бацио сам поглед ка месту где је стајала девојка. Видео сам да јој прилази младић и да га је она радосно дочекала и загрлила.

У Београду, Ваљеву, Трсту, Москви и још у оно мало градова у којима сам био увек сам волео да сретнем уличне свираче. Најчешће ми је пријала њихова музика. Веровао сам да нису ту само због то мало новца. Треба и мало личне храбрости да стојите и свирате и певате људима а они тог дана можда само пролазе и пролазе поред вас. Увек сам их доживљавао као добре и сетне људе.

Сутрадан је захладнело и Давида није више било на тргу

М. Стојкановић

.

.