Слободног термина за преглед и код др Аџића није било па је потписник текста дошао с упутом на коме је писало "хитно". Доктор, шта ће, прихватио је свог сталног пацијента, поред већ петнаестак људи пред вратима. Слично је и у кардиолошкој амбуланти. Сестра вам каже питајте прво доктора, па тек онда да вам снимим ЕКГ. "Милане, видим да је гужва, можеш ли одобрити то снимање. Др Николић без речи ставља иницијале на упут на коме нема одређеног сата за преглед. То није угодно, ви знате да повећавате гужву и притисак на лекара. Како др Николић и др Завен тер Хазарјан, рецимо, успевају да сачувају смиреност и концентрацију под сталним притиском превеликог броја људи пред ординацијом, то је за чуђење и поштовање. Али када од вашег изабраног лекара чујете не може овде, нема термина тамо, ви морате да се осећате немоћно и фрустрирано.

Становника у Ваљеву и Колубарском округу мање је данас него пре 20 и 30 година. Тада се лакше долазило до специјалистичког прегледа. Нису ваљда сви лекари поумирали, отишли у пензију или на рад у иностранство. Лекар кажу да је око 100 000 људи окренуто ка њима, да их је мало и да се људи данас лакше одлучују да дођу код лекара. Држава с друге стране истиче како је запослила 100 младих лекара пре две године, па опет пре годину дана, па ће тако бити и у наредном периоду. Свако ту износи своје аргументе, али лоше стање се не поправља.

Људи стрпљиво чекају и ћуте. Понекад се чује глас да нас гурају ка приватном сектору, па могли не могли то да платимо. Или севне искра здравог, горког хумора. Када је један баш стар човек ушао  у кардиолошку ординацију, човек који је седео до њега каже: Овај чича има 94 године и још иде код лекара. Ја ако доживим те године лекаре нећу ни да видим. Шта ће ми тад. Наочита жена у педесетим годинама некако љутито дода: Ко уме да живи нека живи, ко не уме нека цркне.

О гурању ка приватном сектору: на државним очним клиникама нема унедоглед термина за преглед и интервенцију ласером на оку, дотле су приватне очне  клинике у Београду поникле као печурке после кише.

Пре десетак година здравство Србије је две године заредом проглашавано за најгоре у Европи. Директор једне значајне здравствене установе у Београду тада је, замислите, као оправдање, и ваљда охрабрење, навео како то није због ниске стручности наших лекара, нити за то што немамо савремену опрему, већ због односа према пацијентима. Само толико. Однос према пацијентима ваљда је мало битан. После смо, руку на срце, на тој листи значајно поправили место.

Зато је крајње време да се са широког плана усмеримо, тј. власт у Србији, ка олакшавању живота скромних, трпељивих и поштених људи. То је знао и покојни владика Милутин, када је по преузимању наше епархије у разговору за Радио Ваљево река :"Ми смо доста градили цркве од цигле, камена и бетона. Сада ћемо да зидамо храмове у душама људи. Јер храмови и од најтврђег материјала с вековима пропадну, а цркве у душама људи ће остати заувек.

Речи су председника Србије да са широког плана, аутопутева, фабрика, болница, стадиона и других великих брига, ми, власт, морамо се окренути ка свакодневним потребама широког круга људи. Али прави заокрет се неће догодити, када је у питању здравство, од болнице ка мамографу или скенеру, што је све потребно, наравно, већ да наше здравство не стоји тако ниско у Европи због лошег односа према пацијентима. То значи одстранити зачепљења на путу пацијената према лекарима специјалистима и према клиникама, такође више стварне бриге, предустретљивости и љубазности здравственог особља, умногоме краће листе чекања и слично. А заокрет, у том смилу, потребан је и у другим сферама.

Узгред, ако бисте ових дана обишли тоалете у ваљевским здравственим установама, шта мислите у колико бисте тоалета нашли течни сапун и тоалет папир.

М. Стојкановић

.