Није тешко сложити се са поштованом Агњешком Холанд. Када вам је позиција да ни на који начин не желите да разгоревате клицу мржње у народу, и када покушавате да пишете непристрасно, па коме год засметате гледа да вас утуче, онда са те позиције можемо нешто рећи о догађајима око нас.
Прошли су митинзи. Власт је успела да окупи знатно више присталица на митингу 19. априла, него што их је имала опозиција са грађанима на истом месту седам дана пре тога. Присталице председника Александра Вучића и "Будућности Србије, пристигле су у Београд из свих крајева где живе Срби. Власт више не скрива да им обезбеђује сендвиче и превоз аутобусима.
Митинг је прошао без инцидената што је поносним учинило Небојшу Стефановића, Александра Вулина, Ану Брнабић и Милорада Додика. Да будемо начисто: власт и њене присталице, поготово они који су са еланом и потпуно слободном вољом кренули за Београд, имају право на осећај поноса због величине митинга и његовог мирног тока.
Међутим осећај тријумфализма (толико смо јаки да нам не може нико ништа, колико је нас а колико је њих - шака јада), био би погрешан и штетан. Ако би се занемарила питања због којих људи протестују месецима и услед осећаја тријумфализма гурнули под тепих. Или ако би се СНС понашао тако да су ти људи нико и ништа и да је сада згодан моменат да се сабију у земљу.
У духу председниковог говора ми очекујемо да за почетак власт сузбије "људождерство" портала које контролише. Ту клицу мржње која се запатила у народу умногоме хране, ако нису кључно допринели њеном настанку - баш таблоиди.
Хоће ли се власт на свим нивоима са више уважавања односити према новинарској професији. И ваљевска власт могла би студиозно да проанализира тај део говора председника Вучића. Па да се ослободи игнорантског, потцењивачког и осветољубивог става спрам доброг дела ваљевских новинара.А да не фаворизује мрачњаке који су у свађи са свима и новинаре без става.
Најважније: хоће ли власт променити начин запошљавања у органима управе, установама, јавним и државним предузећима. Како је у том контексту набројао то срамно тројство (чланска карта, секс и паре), социолог из Новог Сада, јавно на телевизији. Он је то гласно рекао што многи знају и мисле, али не говоре.
Хоћемо да кажемо да људи од власти очекују увиђавност и уважавање, прилику да могу на одговарајућем месту да изнесу свој проблем, да их неко с разумевањем чује; политику која ће друштво окренути ка сарадњи, дијалогу, солидарности, а не сукобима и мржњи. Зато ми после стоп оном, стоп овом, кажемо стоп олаком тријумфализму. У стварном животу заиста није све као што је то на ружичастој и великој успаваној телевизији. Па заиста нисмо срећни и задовољни (генерално свет рада који није на државним јаслама) као што то представници власти хоће да представе.
Пошто се 13.априла у Београду није догодила револуционарна ситуација, грађани у протесту и опозиција морају се припремити на дуг ход објашњавања народу својих намера и своје политике. Притисак протестима да би их власт чула, разговарала са њима и да би се за захтеве опозиције нашло решење, је легалан и легитиман. Као оријентацију за будућност, говорницма на протестима посебно, у духу празничних дана ми пружамо на увид део из интервјуа младог Марка Шелића Марчела:
"Не очекујем од свакога ангажованост, не очекујем ни храброст, али минимално исказивање свести о томе шта се дешава некоме ко живи врата поред нас очекујем од свакога. Наша главна бољка управо је то атрофирање саосећања, смрт солидарности и гледање свог посла уз срамотно гесло извини, ништа лично.
Ако имаш режим који је интересна дружина а не странка, то је директна инсталација принципа збрини себе, гази друге и не мари за њих, ако се нису снашли - њихов проблем. Протести су супротно од тога. Протести су чувај леђа ближњем свом".
Мијо Стојкановић
.
