Ужурбано се крећем не бих ли што пре стигла до реда на каси. Гужва је, гласови помешани, а ја покушавам да не мислим како ни данас са сатом нисам у пријатељском односу -  готово је сигурно да касним на превоз за Ваљево. Пажњу ми привлачи сусрет два мушкарца  иза мене у реду.

"Милане, да ли си то ти? Од матуре се нисмо видели, једва те препознах!"

"Ацика, то си ти? Срећом - ти се баш ништа ниси променио!"

Испред мене је била жена са пуном корпом намирница. Закључих да ћу сигурно још који минут слушати Милана и Александра.

"Реци ми како су твоји. Сигурно и даље радиш на свом имању. Веруј ми да још памтим кајмак твоје Верке".

"Ех, Ацика мој, тај кајмак још увек једемо, али само ми у кући. Нема више производње".

"Како нема?"

"Најкраће речено док је КВАЛИТЕТ  овде нешто значио - људи су куповали наш кајмак. Када је квалитет постао нешто споредно тржиште је "појело" нас.

"Не разумем те. Шта вас је појело?"

"То што смо хтели само ДОМАЋИ КАЈМАК да правимо.То што нисмо хтели да укус правимо јефтинијим "адитивима". То што нисмо имали новца за атрактивније паковање. То што нисмо имали новца да се мрднемо од позиције малог произвођача. То што су на полице у трговинама почеле да стижу "копије", нешто што нема везе ни са природним, ни са домаћим а скоро да нема везе ни са кајмаком. Али има нижу цену. И шареније паковање. То што су на крају стигла и увозна паковања. Замисли, Александре, ми кајмак да увозимо. А Србија је такорећи кајмак измислила. Ми који треба кајмак да извозимо као свој бренд, да се на њега поносимо. И ето: људи се окренуше "шаренијем", модернијем , јефтинијем, нечему што се само именом, а не и квалитетом зове кајмак".

"А што се нисте удружили са неким?"

"Са киме? Нико слуха није имао. Кога још у Србији занима право, квалитетно, домаће? Ни државу, ни трговце, ни родитеље, ни комшије. Не рекох ти - сада радим у трафици. Није ме срамота тог посла, далеко од тога,али не могу да схватим, пријатељу: грешим ли ја или моја земља?"

Касирка ме опомену да подигнем корпу на касу. Плаћам, узимам рачун и намирнице и излазим, али више не журим. Као да ме Миланов и Александров сусрет сасвим успорио. Хтедох да се вратим и да им кажем за робну марку "ДОМАЋЕ" потеклу из Ваљева, и идеју да се "малим" домаћим произвођачима да реална шанса и простор за опстанак и даље ширење. Шанса да опстану ПРАВИ ДОМАЋИ ПРОИЗВОДИ. Да се не забораве СТАРИ УКУСИ. Да својој деци можемо да понудимо и нешто што нема адитива у себи. ДА САЧУВАМО НАШ КВАЛИТЕТ И ДА ГА РАЗВИЈАМО  ДАЉЕ. Али, као што то нажалост увек бива,  време на сату било је неумољиво.

Не могу да се не запитам: Колико Милана има данас у Србији? И колико ће их бити у годинама које долазе?

Бојана Перић, директор маркетинга "Еуропрома"

Напомена: Овај текст садржи поруке маркетиншкох карактера

.