У нашој политичкој јавности све је више непријатељства и мржње. Противнику се не допушта да је у било чему у праву. О њему све најгоре. У таквој атмосфери дијалог и разговор постају немогући.
Хтела не хтела наша власт би морала данашње протесте да схвати као озбиљно упозорење. Толики број људи је на улицама наших највећих градова. И ти људи не посустају, чак ни када су биле велике хладноће или је падала киша. Мора се такође узети у обзир да је велики број људи своје незадовољство задржао код куће, јер нису склони да иду на улице и тргове.
Ако не схвати протесте као упозорење да се сама промени изнутра власт ће у крајњем погоршати властиту позицију и могућност да се када изгуби власт, једног тренутка на њу поново и врати. За почетак не можете контролисати апсолутно све и сматрати да ће бити смак света, ако бисте изгубили изборе на Ставама или Причевићу, рецимо. А власт се сада тако понаша. И ангажује огроман апарат да се то не деси. Када се без великог разлога покрене огроман апарат он је склон да крши све пред собом. А то се не може прихватити као пожељно политичко понашање.
Не можемо да се отмемо утиску, и то је можда лаковерност, да је наша власт убедила саму себе од самог врха до градова, општина и месних заједница, да је пронашла рецепт за свеукупну срећу у Србији, да је Србија на правом путу само под њиховим руководством. Да су све претходне власти, од 2000. до данас посебно, биле без знања, неспособне, лоповске и покварене. Имајући то месијанско власт има муку да толерантно прихвати да има и оних који не осећају да их је задесила баш велика срећа. Када то неко јавно саопшти и покаже амбицију да би заменио власт, бива фронтално и љутито нападнут са разних страна и тешким небираним речима. Тада се не брани само месијанска улога странке, него и властита стечена позиција.
С друге стране мистериозни вођи грађанског протеста и познати опозициони прваци ( удаљени од говорница) су однекуд убеђени да је сазрело време, да је у народу чврсто уверење да је ово најгоре од свих времена, да га је створила садашња власт и да ће када власт падне све бити промењено из корена. Да ће они тада све променити из корена. Само да срушимо Овог а после ћемо лако. Мислимо да су људи опрезни спрам таквих порука. Добра већина више није спремна да тај став узме здраво за готово.
Вође протеста и опозициони прваци, уверени да је скори пад власти неминовност, и не труде се много да народу конкретизују ко би те променио спровео, не наговештавају прецизније како би Србија у будућности изгледала.
Говори које чујемо на протестима немају оно нешто што би покренуло срца људи. Зар угледни београдски професори мисле да ће промена устава, владавина закона, јачање институција, укидање власти једног човека, покренути широке слојеве забринутих људи у Србији? Тим темама и тим речима неће се остварити "блиски сусрет треће врсте", када се тоналитети изједначе и настане разумевање. И спремност на заједничко деловање.
Зар угледни професори и ови наши овде не знају, или сматрају неважним, да велики број људи у зрелим радним годинама одлази у Чешку и Словачку на пола године да би зарадили да плате рачуне и врате дугове. Да су људи у дужничком вртлогу из кога не могу да изађу. Да је у зеленашким канџама пуно људи. Да је зеленаштво ( да не верујете ко се све тиме бави ) постало канцер нашег друштвеног ткива и то скоро да никоме не смета. Да ако имате педесет година и изгубите посао више га нећете наћи. Да се мора ићи у странку да се кандидујете за посао. Чак и важан проблем загађености ваздуха у Ваљеву знатан број људи не осећа важнијим од набројаних питања.
Дакле: Ми власт мора озбиљно да схвати упозорење ових протеста. Желимо да се у друштву омогући толерантна атмосфера за дијалог и разговор. Желимо да се радикално смањи ниво мржње и грубости у јавном простору. Желимо да се уљуде гнусни таблоиди за које човек у свом достојанству не представља ништа. Желимо и изборна правила једнака за све. И да се тако мења власт. на изборима. То је у овом тренутку реалност. То се здушно може подржати на све могуће легалне начине.
Мијо Стојкановић
.
