Од увођења вишестраначја у Србији се контуниирано појављују локални политичари који над својим срединама успостављају апсолутну власт. Сетимо се Биџе, Веље, Јутке, Симоновића. Њихову власт пратио је политички маркетинг о великом просперитету, успостављеној правичности, разумевању и саосећању са сиромашнијим суграђанима. Ако сте разговарали са разумним људима из тих средина, а ми са некима јесмо, могли сте разазнати да се ту радило о великом преувеличавању.
Такаву политичку праксу до максимума је развио Драган Марковић Палма у Јагодини. Он је више од петанест година неприкосновени владалац у тој средини. Драган Марковић није ни порицао да се у Јагодини пита о свему и да одлучује о свему.
Вести о инвестирању у Јагодини, о аква парку и зоолошком врту, стручним путовањима сељака и студената у иностранство, подстицању удаја и женидби запошљавањем једног од супружника и летовањима у Паралији прошириле су се Србијом. Тако да су изазивале респект и завидност површних људи склоних пречицама и решавањем ствари ударцима шаком о сто. После чега обичним људима бива умањен опсег слободног руковођења својим животима.
Било је и у Ваљеву људи, чак лакомислених новинара који су и пред микрофоном зазивали, дајте и нама Палму, како код њега може све то, а код на се не може ништа од тога. Доста нам је наших без такве енергије.
Такви људи и такви новинари нису се трудили да погледају шта је иза завесе, колико је такав начин управљања заснован на поштовању основних моралних принципа и уважавању достојанства сваког човека.
То како је Д. М. Палма крај базена изигравао тинејџера уз ужасно цијукање музике и завијање певача кога је пре тога гурнуо у базен у коме је већ пливало неколико људи од којих се у нормалним приликама уклањате, није слика и прилика српског домаћина. Чини нам се када се Палма позива на народ да се позива на горе а не на боље особине народа. Па и то дељење, госпођи три хиљаде, тетки пет хиљада, оном толико, оном оволико, дељено је као сиротињи без наде, а не као ближњем коме треба пружити руку да се придигне. То је став: једном сиротиња заувек сиротиња..
Витешки би било да је Палма зауставио директорицу Центра за социјални рад да не открива идентитет своје кћерке чије су се проблематичне фотографије нашле у телефону за који тек треба да се утврди чији је. Том изјавом директорица је вероватно помогла Палми, али је своју кћерку изложила крвожедности интернет коментартора.
Хоћемо рећи да се код свих поменутих људи, који сигурно нису једини у Србији, ради о техници успостављања потпуне моћи, а не о труду да се истински побољша квалитет живота. Који се чак не сме ни успостављати, квалитетнији живот, на штету моралних норми и људског достојанства.
Зашто Ваљево ипак не сме да се угледа на такав начин управљања градом? Зато што је преко овог краја и ових људи прешла историја у свом најтрагичнијем и најузвишенијем издању. Људи су се овде борили, умирали, стварали важна књижевна и уметничка дела. То потомке треба да обавезује на самопоштовање, на грађанство а не на подаништво.
Нашим градоначелницима је приговарано да су превише меки, склони чашици, незаинтересовани довољно за свој посао због близине пензије, да су манекени, арогантни и вербално груби, али ниједан од њих није показивао амбицију да управља градом на управо критиковани начин.
Узгред када се већ бавимо Д.М. Палмом, председником Јединствене Србије, један добронамеран савет његовом представнику у Ваљеву Д. Поповићу. Савет је Поповићу да јавно не маше као политичком аргументима то што је он локалпатриота и поседује посебну осећајност, везаност и одговорност спрам Ваљева. Та осећајност је природна и нико је не доводи у питање. Као што људи углавном воле места где су рођени и одрасли. То је питање емотивног сећања. И на томе се та тема завршава.
Али у реалном свету разматра се шта ко својим знањем, послом и понашањем доприноси средини у којој живи. Не можете неком оспорити да не жели најбоље Ваљеву, да се не труди и да не осећа одговорност према граду, тамо где ради и за шта је задужен, само зато што овде није рођен. То би била штетна и дискриминаторска пракса. А ми више и немамо људи за олако оспоравање и одбацивање.
Тако да Поповић не треба да побија аргуметне политичког неистомишљеника подсећањем да овај није рођен у Ваљеву. Поготово што је после свој наступ морао да пегла уз помоћ представника СПС-а Ђорђа Милановића. Поповић је на тај начин критиковао Радоицу Рстића, шефа одборничког клуба СНС, док је објашњавао уступање купљеног земљишта Републици зарад доласка два немачка инвеститора који ће отворити 1 105 нових радних места.
Не бранимо Радоицу, бранимо политичку културу. У прошлом тексту бранили смо од оптужби за место рођења политички мање утицајног опозиционог одборника Љубомира Радовића. Тако доживљавамо улогу новинарства у Ваљеву.
Мијо Стојкановић
.
