У концертној сали Музичке школе у Ваљеву, трећег априла, одржана је промоција књиге "Зато, мајстор, што си чо`ек", аутора Мије Стојкановића.

Промоција је лепо организована и посећена. Водитељ је био Лука Стојкановић, син аутора књиге. Марко Јеремић, наш млади суграђанин, новинар бијељинске  БН телевизије, је врло лепо и квалификовано говорио о књизи.

На молбу г. Стојкановића и ја сам на тој промоцији узео учешће, да кажем неку реч о књизи.

На основу онога што сам говорио, а било је инспирисано читањем овог дела, написао сам овај кратки приказ из угла читаоца и библиофила, без претензија критичког сагледавања.

Испод наслова на првој страни додато је: репортажне приче. Аутор је током свог радног века био и новинар и та форма му је блиска а желео је вероватно да његова књига прича делује нешто скромније.

Већ након пар страна види се да то нису само репортажне приче, већ нешто више од тога. Књига је написана стилом који је лак за читање и за разумевање.  Фабула је сведена на опис основног догађаја, без икаквих сувишних  детаља. Ова техника је  добра да се што више истакне  суштина оног што се жели показати. Да има још мало више дијалога, ове приче би биле у стилу Хемингвеја.

Први део који се састоји од девет прича  има поднаслов "Рат је увек гори". То је тачна квалификација рата који је увек најгори а мало делује и као рефлексија на наслов познатог романа Миодрага Булкатовића Рат је био бољи. 

Тема свих девет прича су догађаји који су се десили за време грађанског рата у БиХ и страшних последица тих догађаја.

Иако се етничке групе које су се сукобиле у овом рату примарно разликују по религијској основи, тешко бисмо овај рат могли назвати верским. Посебно зато што ове групе, само пар година раније скоро уопште нису биле религиозне. И сада се та религиозност углавном своди на колективно обављање верских обреда, поштовање поста, и на изглед људи у смислу гардеробе коју користе, углавном жене. Две групе су хришћанске: Срби православни и Хрвати католици, а трећа су Бошњаци исламске (муслиманске) вере. Обе религије, ова прва у две деноминације, источну и западну и ислам су тзв. религије књиге, тако да имају сређен и уређен скуп записа, које су верска старешинства одобрила и он се вековима не мења. Обе религије у својим књигама говоре о људскости, праведности и благости у понашању једних према другима. Они који су били стварни, суштински верници не би ратовали једни против других. Трагови свих догађања у протеклим вековима  нису нигде тако присутни као у овој земљи. У овом делу Босне који је са друге стране Дрине, пар километара од границе, присутни су Срби и Бошњаци и њихов сукоб оставио је тешке последице. Иако је мировном конференцијом у Паризу и претходно преговорима у Дејтону (САД), рат уз посредовање и гаранције  великих сила окончан, остали су дубоки трагови. Ако прихватимо да верска припадност и разлике нису  биле повод за рат, можемо се лако уверити да религије нису  допринеле ни смањењу интензитета сукоба а ни његовом завршетку. Смрт ближњих изазвала је код људи мржњу и међусобни раздор  који се и данас примећују.

Сада је скоро тридесет година од завршетка рата а још увек је његов почетак табуизиран и о њему се не говори па и не зна.  Углавном свака страна ону другу сматра одговорном. Присетимо се  теоријеенглеског историчара Тојнбија да су догађања у једној средини увек индукована неким догађањима из опколине. Овде је такав догађај пад Берлинског зида, а суштински пропаст Варшавског уговора, социјалистичког модела организовања друштва и распад и подела Совјетског Савеза  по постојећим републичким границама. Исти модел препоручен је незванично и за распад Југославије као федералне државе. Као и сва вештачка решења која се заснивају на форми и не задиру у суштину и ово је било погубно по народе  који су живели у СФРЈ. Републике нису биле стварне државе а поготово нису биле формиране нације. Светска политика, борба Запада и Истока, рефлексована на Балкан, оставила је без синова Милицу и Незира, без браће и оца Слађану и многе друге. Оне приче из верских књига о човечности,љубави и праштању у пракли изгледају као у Мијиним причама "Загрли ме шта си се стегао" и "Погледај ове фотографије". Недостатак љубави, па и поштовања према ближњима једна је од карактеристика наше средине. Робовање вођама, ауторитетима који испољавају класични апсурдни егоизам, такође значајно доприносе стварању једног лошег амбијента. Без обзира на религијску припадност ми сами креирамо своје идентитете и проналазтимо или не проналазимо смисао живота.

Са озбиљним искуством и талентом аутор описује односе у породицима и сеоском окружењу, у коме су људи у међусобном сродству а који су догађајима из рата дубоко поремећени.

Хришћаннска уверења, која аутор неоспорно има, дају му оптимизам и наду да ће се окамењена срца откравити и да ће се људи променити. Он верује да се једном врстом ангажоване књижевности може допринети таквој промени.

Други део књиге носи поднаслов "Искре наде и препорода". И у њему су четири приче. Оне имају библијске мотиве, али су врло живе, савремене и актуелне. У реалним сликама стварности пројављују се ти библијски мотиви: прича о оцу, о заблуделом сину, о браћи која не говоре и свештенику који нема храбрости да поред опомене  учини и додатни корак којим би својим ауторитетом  регулисао њихове односе и повратио пољуљану братску љубав. Аутор је, иако  отворено не говори о томе, дубоко свестан наше стварности обележене неконтролисаним емоцијама и ирационалним понашањем и непрекиодним инсистирањем на обележавању и наглашавању наших пораза и неправди, које су учињене нашем народу. Он жели да се то промени. 

Недовољна пажња је код нас поклоњена напору који су уложиле европске државе да се прекине са континуитетом  решавања међусобних спорова ратовима и да се друштвени феномен рата стави под какву-такву контролу. Сама непрекидна прича о рату који се десио, а без објективно сагледаних узрока, ствара услове за настанак новог сукоба. Аутор жели да се о овоме говори и да се кроз различита мишљења  дође до неког решења за будућност у миру. Јасно је да до тога нећемо доћи без жеље за покајањем, признања кривице, суочавања са казном и тек онда опростом и помирењем.  Своје мишњење као мудар и опрезан човек аутор изражава пажљиво, учтиво и тихо, знајући да се ништа не сме  наметати јер то није пут каа решењу.

Мијо Стојкановић, иако по вокацвији радијски новинар, објавио је у претходним деценијама пуно текстова, репортажа и записа у штампаним и електронским издањима новина.

Ово је његово прво књижевно дело и судећи по пажњи којом је приступио реализацији  и квалитету који је остварио,  можемо бити сигурни да ће он, ако настави да пише, бити аутор који завређује озбиљну пажњу књижевних кругова.