Србија је још под траумом због трагедије у Новом Саду, када је смрт под обрушеном надстрешницом Железничке станице,  стигла петнаесторо људи, а двоје младих је тешко повређено.

Проевропска опозиција, гласила њој наклоњена и однедавно студенти траже, на протестима, да се јавним учини сва документација о радовима на Железничкој станици и да се без изузетка  кривично и политички казне они за које се утврди да су одговорни.

Изван те  важне теме за све нас, целокупно друго деловање проевропске опозиције и гласила њој наклоњених је врло, врло сужено на неколико београдских тема. Чак и они до којих се тако жели допрети живе углавном у ужем центру Београда.

Унутрашња Србија остаје изван пажње. Инсистирањем на одбрани железничког моста на Сави, борбом за некадашњи хотел "Југославија", Весић у притвору Весић на слободи, раније бескрајним потезањем одговорности за Херцеговачку улицу, неће се људи у унутрашњости Србије навести на размишљање. Нити ће они тако заузети критички став према садашњој власти. А поливање намештаја и фасада црвеном фарбом само ће уплашити и на тешке помисли навести људе.

Власт има право да набраја властите успехе: све путеве и аутопутеве, пруге, инвестиције, рекордну запосленост, стопу раста, реновирање болница, Експо и слично. Опозиција би могла да нешто нађе између редова у свему томе. Да запита: како је код нас храна скупља него у Канади (по изјавама оних који дођу отуда), да се и с пензијом од 50 000 динара само могу платити рачуни и скромно се прехранити, да нема смисла линеарно повећавати пензије и онима који је примају минималну и онима који примају 100 000 и више; да се до лекара специјалиста и даље веома тешко долази, да је државно здравство некако остало без ентузијазма.

Али опозиција то нечини. Чак и да властима призна све успехе које власт истиче опозиција би могла да запита: Шта је са моралним поправљањем Србије. Јер, има људи који говоре да је осећај праведности у друштву подједнако важан као и  питања егзистенције, да не кажемо баш хлеба.

Надгорњавање и цинизам у Скупштини Србије неће задивити човека у унутрашњости. Скучености погледа  проевропске опозиције може се придодати и суженост личности које коментаришу збивања на телевизијама. То је увек истих двадесетак љутитих људи. Од толиког Београда тешко је замислити да нико изван  тог уског круга није заинтересован или да нема храбрости.

Неупитани спремни смо да проевропској опозицији и гласилима њој наклоњеним укажемо на правац и политику за које би се вредело залагати. Јер код људи треба пробудити наду да је могуће изградити уистину праведније друштво, а не само нудити им љутњу и гнев. Народ и у унутрашњости Србије заслужује то, шта год да се.мислило о његовој зрелости да разуме. Не бисмо ово писали на овај начин да нам није стало да у Србији постоји озбиљна алтернатива садашњој, у себе превише сигурној власти.

Нећемо ми паметовати. Послужићемо се малим делом онога што је наша чувена композиторка и академик, нажалост покојна Исидора Жебељан, рекла својевремено у интервјуу НИНУ-у. Шта треба да уради будућа власт питала је И. Жебељан и одговорила: "Треба да обезбеди простор за људе са великим Љ, да препусти кормило правим учитељима са великим У, који воле и поштују живот и живе за морал, част и истинитост и спремни су да се посвете просвећивању народа,  и што је најважније његовом унутрашњем помирењу".

Зар би било немогуће засновати практичну политику на овим порукама И. Жебељан. Било би тешко и захтевно, то је сигурно. Али ко би покушао и макар добрим делом успео у томе говорио би другачије, необичније и дубље. То би вредело труда. Зар политичарима не досади да буду само још један конфекцијски примерак. Не би народ остао глув на тако нешто.   

Мијо Стојкановић

.