Сваког другог дана прелазим мост у Скеланима. Макар на моменат бацим поглед на зелену и чисту Дрину. Тада се сетим мог ваљевског пријатеља Јована Вукосављевића,који се увек чудио мојој равнодушности спрам те реке, на чијој сам обали одрастао.

"Толико Ваљеваца долази да пеца на Дрини, иду у Пењрућчац, кампују на језеру у Заовинама, а то се понашаш као да ништа оид тога не постоји", каже мој пријатељ. Он би пецао на Дрини, одмарао би с гледајући у зелену воду, ходао би и размишљао.

Кажем му да сам се током средње школе сваког дана чамцем превозио преко реке. Престали смо да разликујемо када смо на води а када на копну. Препливацвали смо реку када год смо хтели и изгубили смо страх од воде. Почели смо на реку гледати као на дрво у дворишту које је одувек ту.

Није баш да ја немам никакв однос према Дрини и да немам сећања на њу. Али та сећања нису пријатна. У доба дечаштва био сам неколико пута страшно престрашен када су се зачули јауци у породицама којима је јављено да им се управо у Дрини утопио син, брат или отац мале деце.

У то доба дечаштва долазиле су преко лета у наше село девојчице из Панчева, Обреновца, Уба, Ужица, Зворника. Самим тим долазиле су и на Дрину. Биле су неговане и нежне, радосне и осмехнуте. Њихова тела девојчица говорила су да ће већ колико сутра постати праве девојке. Такве какве су биле, нама сеосклим дечацима, пресецале су дах оштрије и јаче него хладна вода реке.

Питао сам се годинама касније какве су личности постале те заносне девојчице? Како и са ким су провеле свој живот?

Једну од њих сам ипак видео после много година. Била је средина априла 1992. године. Моја супруга, наш син од само четрнаест месеци и ја, на србијанској стграни реке, тачно наспрам мог родног села. Чекали смо чамац да дође   с босанске стране и да нас превезе преко. У чамцу је било шесторо путника: четворо мојих сељана, једна  млада жена и њен пратилац. Када се чамац приближио обали препознао сам ту младу жену, која је сада имала око тридесет година. Била је лепа и отмена, изгледала је уморно и примећивало се  да се тог дана није бринула о свом изгледу. Њен пратилац је био вишег средњег раста, пријатне спољашности, такође је деловао забринуто и скрхано.

Када су ступили на тло Анђелка је, тако се звала млада жена, пришла да се поздрави са мном. Дуго се нисмо видели, имала је пратиоца, моја супруга је била поред мене и ја сам јој само уздржано с неким полуосмехом пружио руку. Анђелка је прихватила моју руку, нешто дуже је задржала у својој, потом је подигла своје крупне кестењасте очи према мени и скоро крикнула: "Загрли ме Мијо, шта си се стегао!"

Изненађен, загрлио сам је око рамена. Анђелка је прислонила главу на моје груди и заплакала. Није плакала, јецала је и ридала. Питао сам је шта се догодило, зашто плаче. Није ништа одговорила. Погледао сам упитно њеног пратиоца, он је ћутао и забринуто гледао Анђелку. Заћутао сам и ја. После минут-два Анђелка је престала да плаче. Обрисала је сузе и рекла: "Извини, Мијо, нисам могла да се уздржим. Страшне ствари су нам се догодиле. Молим те, ако можеш дођи сутра код мог стрица у Бајину Башту, желела бих да разговарам са тобом о свему. Нисмо се тако дуго видели, питање је када ћемо се опет видети". Обећао сам да ћу доћи.

Она је показала на свог пратиоца: "Овај стрпљиви човек је мој супруг". Он је пружио руку и рекао: "Ја сам Самир".

"Ова млада жена је моја супруга", рекао сам. "А овај лепи дечачић наш је син".

Након тога њих двоје су се попели стрмом стазом на асфалтни пут да сачекају аутобус, а ми смо ушли у чамац који нас је стрпљиво чекао.