Године 2011, срели су се у кафани у Скеланима Даут Тихић за време рата војник у муслиманској војсци, и Дане Васић, припадник Војске Републике Српске.Речима из наслова Даут се обратио Дану (по овдашњем не Данету).
"Жив сам, како си ме онда убио", одговорио је Дане. Састали су се још неколико пута и утвредили су да Даут јесте пуцао у Дана. За секунд га је пре угледао. И био је уверен да је Дане мртав
У овом крају тај догађај је добро познат. У тражењу момената који би помогли у превладавању међусобне мржње и зацељивању рана нас је занимало каквим се тоном, приликом тог првог сусрета Даут обратио Дану. Да ли је у његовом тону било тријумфализма, да ли је помислио, био сам бољи војник од тебе и ти си настрадао.
"Није било ништа од тога", каже Дане. "Није било бахатости ни мангупирања. Даут је седео за столом са двојицом Срба, позвао је мене и мог саговорника код њих, ми смо пришли и он је то рекао. Ја нисам у првим мах поверовао шта он то говори. Касније смо се састали још неколико пута и тачку по тачку, ти си био ту, крцнула је грана, ти си се окренуо, али ја сам те већ држао на нишану".
Први испаљени метак погодио је у цев за чишћење пушке и то је спасило Дана. Он се од удара онесвестио, а следеће метке зауставио је панцир. Даут је прошао мимо Дана да извиди где су остали српски војници, када се вратио није било ни Дана ни пушке коју је хтрео да узме. Није било времена за чуђење и претраживање.
Дана који тада има 23 године, спасио је ујак који је био са њим заједно у акцији извиђања у два села Јагоњи и Јошеви. Ујак има 27 година. После краћег опоравка Дане је наставио да ратује.
Након првог сусрета Дане и Даут су наставили да се срећу. Пошто се Дане бави откупом шумских плодова, а Даут за живота производњом сира, кајмака и млека, они су договарали заједнички посао овде и у Сарајеву. У међувремену су били актери једног филма и неколико телевизијских емисија.
"Даут се мени чинио као разуман и интелигентан човек. У филму који је о нама Ал џазира снимила он је рекао да му је драго што сам остао жив, јер да има са ким с противничке стране о рату разговарати и послове договарати. Можда је од наших пословних договора нешто могло и бити, али Даут је ухапшен и осуђен на казну затвора, не знам колико дугу. Осуђен је јер је по оптужбио мучио српске заробљенике, међу њима мог млађег брата од 16 година и првог рођака годину дана старијег. Пошто је Даут осам дана имао прилику да гледа мог млађег брата док је био заробљен, он је повезао сличности. Јер како је могуће да запамтиш нечије лице које си видео највише на минут времена. Ја никога не бих запамтио. Даут се разболео у затвору, пустили су га да се лечи и преминуо је у болници.
"Ја сам рођен у селу Јакетићи. Изнад нас су муслиманске куће. Пре рата је код мене долазио један мој старији комшија Вахидин, Муслиман. Молио је да му набавим нешто нафте за трактор. У току рата сећао сам га се и помсилио да би било лепо да се сада сретнемо. Да мо кажем: Вахидине, запалисмо један другом кућу, сад смо бескућници и ти и ја. Нема више ни трактора ни стоке. Ето, шта учинисмо. Али наше зло је закувано у далеким земљама, наши су само успешно спровели зле намере. На неки начин Дау је мени био замена за комшију Вахидина, који је погинуо код Факовића.
"Да ли је рат у БиХ коначно окончан. Рекох, по обичном свету јесте. Али се с врхова стално потпаљује угарак да се којим случајем не би потпуно угасио.
"Ја не могу да мрзим људе, па ни Муслимане. Преваре ме, оштете у послу и у животу, ја помислим ко зна шта их је на то натерало и идем даље.
"Питаш ме могу ли се измирити људи, могу ли сарађивати и помагати једни другима. Ја послом обилазим многа муслиманска села. Разговарам о свему са људима, па и о рату. Обични радни људи су измирени. Они сарађују веома лако. Стари Муслимани кажу како би волели да је наш председник и њихов председник, јер би тако и они били привилеговани, као што мисле да су пажени Муслимани у Санџаку.
"Када би се међу обичним светом организовао референдум с питањем могу ли Срби и Муслимани живети у миру и слози, сигуран сам да би осамдесет одсто људи заокружило: да. Под условом да се у страну склоне Сребреница, наше и њихове жртве, страдања недужних цивилна, запаљене куће.
Крајем 1993. ја сам напустио рат. Нисасм себе више могао да замислим у њему. Имао сам већ двојно држављансто и имао сам где да се склоним.
Иначе да не буне забуне: ја апсолутно подржавам опстанак Републике Српске и Дејтонски мировни споразум-
Мијо Стојкановић
.