У ауторском уводу за књигу ми смо цитирали великог совјетско-руског редитеља Андреја Тарковског који је рекао да само СТИД може да спаси свет. Тарковски је тада изрекао истину која ће важити док је људи на земљи. У том интервјуу из 1985. године он је такође са жаљењем констатовао да истинска култура није прожела широк круг људи. Јер да филозофе разумеју филозофи, сликари сликају за сликаре, а да песнике разумеју и прихватају само песници.

Дошавши почетком лета 1986. године у Ваљево, потписник овог текста помислио је да се у овоме Тарковски ипак преварио. Јер на промоцији друге збирке песама, тада младог наставника математике Владана Лазића, окупило се у библиотеци толико људи да није било могуће да су ту само из људске наклоности према свом суграђанину. Мора да су нешто желели и да чују, разумеју и прихвате од Владановог песништва. Тако велика посећеност поновилча се касније у случајевима Сл. Радовановића, Р. Б. Марковића, све до Аце Видића и младог адвоката Стефана Стефановића. То је једна од појава која Ваљеву служи на част, више чак него редовно велика посећеност изложбама у Модерној галерији.

На промоцију наше књиге у Бајиној Башти, првој након Ваљева, дошло је око деведесет људи. То је импозантан број с обиром да  је аутор радни и велики део животног века провео у Ваљеву. Публика је имала шта да пита аутора: Како мисли да ће промоције проћи у местима где живе и Муслимани (Бошњаци), како се он лично носио с толико губитака, унесрећених породица и бола о којима је писао. Поред исповести и прича о страшним трагедијама током грађанског рата, књига се залаже за саосећајност према унесрећеним породицама у оба народа, говори о човечним поступцима који буде наду. Људи на промоцији су показали поштовање за такав садржај и такве поруке.

Уз поменуту предусретљивост и труд да све испадне добро, директорице библиотеке Леле Петковић,  одредила је своју сарадницу Тијану Сарић да буде водитељ на промоцији. И с тако зрелим односом публике спрам догађаја, све то мора да охрабри, да не живимо,када је реч о мањим срединама, суочени  само с грубим речима, бахатошћу и равнодушјем.

Постоје људи, и не у тако малом броју, који хоће да се покрену, да дођу, да својим присуством охрабре и да покажу да им је стало до озбиљности, а не само до лакрдијања.

Мијо Стојкановић

.