Осећај у грудима, који ме још никада није преварио, говорио је да ће сада све бити у реду. Све око мене почело је одједном да се мења: људи и зграде добили су јасније обрисе, дан је постао блиставији, цвркут птица веселији, моји су кораци били чвршћи а тело усправније. Све то само од наговештаја жељеног запослења. Моја је безнадежност до тада била велика, али зачуђујуће лако излечива, нашалих се сам са собом.
У повратку из Сребренице, у аутобусу, разговарао сам шапатом с једном пријатном младом девојком. Расположен, постављао сам јој превише смела питања, иако смо се једва познавали. Да ли је горе у брдима где живи неко заиста познаје, има ли ко да је разуме, да јој каже топлу реч, да је загрли а да јој је заиста драг? Шта ради када је преплаве емоције и страсти? Девојка је изненађујуће отворено одгововарала на моја питања.
"Нисам више балавица", рекла је. "Мучи ме и недостаје ми све то о чему ме питаш. И ко може да зна каква сам ја заиста и шта носим у себи? Коме то могу да кажем? Ти и сам знаш да на селу ћутимо о томе. Да наши родитељи беже од тога да сазнају било шта о својој, поготово женској деци. Не да не желе, само не знају како би се носили са било чиме што нису школске оцене, запослење или удаја".
Онда ми је једна жена од близу педесет година, повезана марамом, на начин муслиманских жена, тако да су јој се виделе само очи, уста и мало лица, с прекором у гласу рекла: "Благо теби дијете, јутрос си сједио с једном лијепом цуром, а сад те ето с другом". Она је мислила да сам као неки заводник наивних девојака и прекоревала ме због тога. Хтедох јој рећи да се не секира, да је девојци само пријатније са мном, него што би јој било са њима, старим и намраченим. Био сам заиста добре воље, па сам се и тој жени само топло осмехнуо.Она се преплашила и брзо окренула главу на другу страну.
Девојка је положила длан на моју руку и казала: "Владимире, немој да обраћаш пажњу, молим те. Тако ми је пријатно да разговарам са тобом. Данима сам сама, а излаз ми је несигуран и сумњив. Тражим посао, а и данас сам узалуд долазила у ову варош. Људи ме лажу или су непристојни. Почињем да се плашим шта ће бити са мном. Пролазе године, није ми више место у селу. Може се лако догодити да направим неку глупост, да се на брзину удам или да зарад лажног обећања неком билмезу постанем љубавница Не познајем те добро, ко зна када ћемо се поново видети, али са тобом тако лако разговарам. Тако ми је лепо и топло овде поред тебе. Скоро да пожелим да овај аутобус никада не стигне на своје крајње одредиште. Ти тако лепо и питаш и слушаш".
"Душо", рекох, "ти си веома драга и лепа девојка. Имај то увек на уму. Не дај да те недостопјни повуку у свој мутљаг. Бори се, склањај се од грамзивих и неморалних људи и све ће изаћи на добро. Ако је до мене, ја бих радо проводио време са тобом, забављао бих се са тобом. Али села су нам удаљена, ја немам кола, немам стан у граду, немам пара, немам запослење. Не знам када ћу све то или било шта од тога стећи. Када се сретнемо увек ћу радо сести и попричати са тобом, ако теби тада прилике буду то допуштале и ако и даље будеш расположена за тако нешто".
"Хвала ти на тим речима", рекла је девојка. "Да овај аутобус није пун људи волела бих да ме сада загрлиш. То ми је тако потребно у овом тренутку".
Њен је длан почивао и даље на мојој руци. Кроз њега је допирала топлина, чежња за нежношћу и припадањем.
М. Стојкановић
.
П.С. Ово је мањи део приче која има пет компјутерских страница. При томе је ова прича безазленија у односзу на тринаест других знатно опоријих. Све те приче проследио сам трома блиским, неболећивим особама, које нису склоне да за нешто што није добро кажу да је добро. Од њиховог мишљења о тим причама зависи и да ли ћу озбиљније размишљати да се једног дана оне нађу унутра корица књиге. И овај мали део приче објављујем, такође, као лакмус папир.
