Преовлађујући осећај, кога се још увек сећа потписник ових редова у месецима пред Пети октобар, јесте безнађе и апатичност. Србија је била исцрпљена дугогодишњим ратним напетостима, санкцијама, бомбардовањем. Исфорсирана обнова земље после бомбардовања народу није донела веру да ће се земља трајно опоравити, привреда покренути, а плате бити повећане.
Утицајни западни део међународне заједнице, прогласивши Слободана Млошевића и Србе кривима за све ратове и невоље у региону, намеравао је да Србији не дозволи никакав предах, а камоли да јој да подстицај. Због свега тога је 5. октобра 2000-те године на трг пред Савезном скупштином дошло толико људи на позив Демократске опозиције Србије. Пред аргументом од неколико стотина хиљада људи Слободан Милошевић је попустио и сутрадан признао пораз од Војислава Коштунице за место председника СР Југославије. Тако да другог круга тих избора није било.
Након 5. октобра СР Југославија је постала поново чланица међународних организација из којих је била искључена, престала је опасност од ратова и санкција, изборни резултати од тада нису више озбиљно довођени у питање. То нису занемарљиви резултати Петог октобра.
С друге стране представници страних држава и других организација почели су да долазе у Србију да нам дају савете, као да смо ми сви били полуписмени, као да овде никада није било никакве науке ни озбиљних новина. Узгред, огроман број становништва Србије не зна још увек шта су и какве су европске вредности, као што су социјална заштита и права радника, радна етика, поштовање права човека, слобода медија. Са тиме је требало свакако упознати наше грађане.
После Петог октобра дошло је, такође, до брзе и исхитрене приватизације. Новим власницима фабрика није падало на памет да наставе с производњом. Многи радници су остали без посла. Нешто нових фабрика подигнутих инвестицијама из иностранства нису могле осетно да смање број незапослених, тако да се он данас креће око 800 000 људи. Као што је крајем осамдесетих било пример успешног предузетништва, Ваљево је после 2 000-те постало пример неуспешних приватизација.
Најзначакније личности петооктобарских догађаја свакако су др Зоран Ђинђић и др Војсилав Коштуница, потоњи премијери Србије. Нама ће Зоран Ђинђић остати упамћен по речима изговореним, овде у Ваљеву, да сваки човек ако поштено ради и плаћа порез има право да на срећу. Ми смо на то право човека у Србији заборавили последњих петнаестак година, рекао је тада З. Ђинђић. Ако је човек у сталној тескоби и страху за голу егзистенцију, онда је неко за то (они који имају власт и моћ) дебело крив.
Др Коштуница је у свом првом мандату предводио вероватно најуспешнију владу од после 5.октобра. Али генерално наше елите су превише комотно водиле наш државни брод у том периоду. Банке су одабранима давале кредите које ови нису намеравли никада да врате. У јавној сфери таблоиди срозавају сваку нормалност и пристојност писане речи, пишући о гадостима, бруталностима, свакој врсти ненормалности.
Српска напредна странка и посебно премијер Александар Вучић дошли су на власт с обећањем да ће се разрачунати с криминалом и незаконитим привилегијама. Премијер Вучић је учврстио своју популарност, јер је значајне помаке у томе и направио. Међутим, несумњиво је да је Србији и даље неопходно много више поштења и реда у обављању јавних послова.
Да ли је то парадокс или реалност бављења политиком? СНС и премијер Вучић су радикално критиковали Пети октобар. И начин његовог извођења и касније последице. Данас више нема тако оштрих критика. Премијер налази пуно сличности између себе и покојног премијера Ђинђића. Зато што није лако водити државу са свим тешкоћама које има, а великим, оправданим очекивањима народа. Али ни странке некадашњег ДОС-а, данас не обележавају 5. октобар. Пре 16 година код народа је била пробуђена нада да живот може бити лакши и лепши, с мање страха и тешкоћа. Та је нада потом у доброј мери потамнела. Објективно, сада народ има поново наду да се ствари крећу у добром правцу. Било би захвално завирити у памет и душу премијера Вучића у моменту када он за себе сумира прилике у Србији. Онда би поузданије знали какав је пут и пред нама.
Мијо Стојкановић
.
