Valjevska iskra
Игнорисање унутрашњости Србије
Када власт наброји све своје успехе, што је право власти, опозиција би могла између редова да нађе разлоге за озбиљну критику. А могла би, чак и да призна властима све те успехе, па да запита: А шта је са моралном обновом и поправљањем Србије. Мислите да то није важно? Проевропска опозиција то не чини. Њено деловање има врло сужен фокус
"Убио сам те, како си жив?"
Године 2011, срели су се у кафани у Скеланима Даут Тихић за време рата војник у муслиманској војсци, и Дане Васић, припадник Војске Републике Српске.Речима из наслова Даут се обратио Дану (по овдашњем не Данету).
"Жив сам, како си ме онда убио", одговорио је Дане. Састали су се још неколико пута и утврдили су да Даут јесте пуцао у Дана. За секунд га је пре угледао. И био је уверен да је Дане мртав
Загрли ме, шта си се стегао!
Не примећујем када стигне јесен, ни када опада лишће. Зато примећујем и најмање нијансе у односима међу људима, написао је Момо Капор. Спадам у ову другу групу људи. Не обузима ме занос пред пејзажима, тврђавама, трговима, катедралама, луксузним хотелима.Гану ме зато добри поступци људи. Поражава ме зло. Лицем сам потпуно окренут људима
Са друге стране планине
Написаћу неколико текстова под овим наднасловом. Да сам ја Тешњарски Фокнер ( писац С.Р.) на питање зашто ме нема у Ваљеву, одговорио бих да сам протеран из тог града и дa је тешко напустити "сибирско" прогонство. Наравно да нисам протеран из Ваљева. Отишао сам својом вољом
Било је лепо бити музичар
Вахид Осминчевић се после свих хотела и градова за трајно скрасио у Бајиној Башти. Овде је 1975. године упознао и супругу Љиљану. Вахид каже да га је музика спасила од отрова у коксари или у некој од хемијских фабрика у околини Тузле, где би се запослио да није било музике. Као капелнику важније му је било да у оркестру има добре и одговорне људе, па макар и не били виртуози на својим инструментима. Када је почео "белај", како Вахид назива грађански рат у БиХ, престао је да се бави музиком. "Да сам могао да спречим несрећу и укинем неправду, учинио бих то. Али нисам могао"
Кад деца прерано спознају бол
Синоћ, на путу за библиотеку, прошао сам кроз порту Цркве Покрова Пресвете Богородице. Код главне капије сустигао сам двоје дечице, њихову мајку и претпостављам баку.Када сам се окренуо према цркви да се прекрстим, девојчица је, желећи да скрене пажњу на себе, два пута кратко додирнула моју руку. "Смири се, Марија, не досађуј човеку," казала је њена мајка
Моја историја Радио Ваљева: "Без анестезије"
У периоду од 1989. до 1991. године у Ваљеву су се чули снажни критички гласови о стању у Србији и тадашњој Југославији. У порти Цркве говорили су с националних позиција Вук Драшковић, Веселин Ђуретић, Данко Поповић, Милан Комненић, Енрико Јосиф, Ђорђије Вуковић... Опозиционе странке оснивале су своје одборе најпре у Ваљеву. У Двориште су долазили најбољи писци. Врење идеја и политика могло се опипати руком. Тражио се нови пут за државу и народ.Потписник овог текста сматрао је да Радио Ваљево треба, колико је нашој моћи, да да медијски одговор на то. Сматрао се довољно зрелим и дораслим за то
Техника као јуришни одред
Техника Радио Ваљева омогућила нам је да у програм истовремено укључимо два или три саговорника, да разговарамо са њима и да они разговарају међусобно. Могли смо преносити било који догађај у трајању и по три дана, а да тон буде као да радимо у студијским условима. Овде, ипак, хоћемо да укажемо на важан допринос наше технике успешном функционисању Радија и стварању његовог угледа
Зашто нисмо досегнули могуће висине?
Зато што радио није само информисање. Радио је пре свега утисак настао од пријатних гласова, смислених разговора, истинитих информација, ефектних јављања с лица места, талента за приповедање. Све то пропраћено одговарајућом музиком. Ми смо били преовлађујуће окренути информисању, које је само у ретким моментима доносило слушаоцима узбуђење и наводило их на размишљање и став. То што су други по Србији још мање разумевали шта јесте радио, није утеха за нас
Моја историја Радио Ваљева: Истински почетак
Чињеница је да је Радио Ваљево званично с радом отпочео у новембру 1967. године. Међутим његов истински почетак догодио се четири године касније, када се из Радио Сарајево у Ваљево вратила Љиљана Кецојевић. Јер, Љиљана је са собом донела широко образовање, висок ниво личне културе и, што је посебно важно, велику жељу за личним успехом, баш у послу радио новинарства