Већ сам писао о томе да однедавно предајем у средњим школама. У једном разреду (није битан назив школе) ученици су већ на првом часу показали директну намеру да обесмисле час, да од свега направе циркус. Од почетка су галамили, смејали се без повода, сталним  упадицама прекидали  предавање. Одмах сам им озбиљно ставио до знања да то нећу допустити. Рекао сам да сам се за ово припремао два дана и тридесет година уназад. Да ми је веома стало како ће час протећи и да желим да они предавање разумеју и да га колико је могуће усвоје. Били су изненађени и умирили су се.

Следећег часа ситуација се поновила. Тада сам им  казао да непоштовањем, безобразлуком и олаким поимањем обавеза неће богзна шта постићи у животу, да морају изградити и учврстити свој карактер и тако сутра ући у свет обавеза и личних постигнућа.

Карактер се гради, реко сам, на универзалним принципима које мудри људи уважавају, у свим временима и у свим деловима света. Ти принципи - интегритет, хуманост, поштовање, правичност, верност, храброст,  скромност, предузимљивост, стрпљивост,  једноставност су као природни закони - владају неумитно као сила земљине теже. Ако их се придржавамо, ако на њима градимо свој карактер и однос према свету и људима - успећемо. Ако те принципе занемаримо - пропашћемо, без обзира да ли постизали неки краткотрајни површни успех. Јер мораћемо да будемо дволични, неиксрени, уздаћемо се само у вештине комуникације и манипулације, на крају људи нам неће веровати. Ово је у ствари учење Американца Стивена Кавија, који је написао књигу "Седам навика успешних људи", што је практично упутство за живот по овим принципима. Књига је само у једном издању продата у 25 милиона примерака.

Деца су у моменту схватила. Највећи део разреда се умирио и постао пажљив, а неколико ђака је по завршетку часа, пришло да нешто упита наставника. Уствари хтели су да покажу да желе да сарађују и да не деле непоштовање и безобразлук.

Питање је откуда деци уопште идеја да се могу тако односити према часу, да би га сасвим мирно претворили у циркус? Како су до тога дошли, где су то видели?

Инсистирам код свих ученика којима предајем, када говорим о људским правима , да су њихова права на урођено достојанство, на неповредивост личности, право на рад и правичне услове рада, право на слободу говора, сутра, када поодрасту, право политичког удруживања и мирног окупљања - неприкосновена. Да они треба да знају своја права и да се боре за њих. Да тако освешћени и учвршћени иду у свет, да не треба никог да моле нити да то чини неко други (родитељи) уместо њих. Нисам сигуран да је већину ђака све то заиста дотакло како треба. Али, ипак,  приметио сам промену на неким лицима, изненађеност и нову концентрацију у очима.Што је, свакако, охрабрујуће. Већина од њих, ипак, мисли на пријемне испите и како само да добију што бољу оцену и да забораве шта је било.

Ко ће нас онда предводити за 10 до 15 година. Било би добро да то буду данашњи ученици  који ће уложити труд у своје образовање а неће га стећи пречицом, они који ће изградити свој карактер а не савладати технике владања, комуникације и манипулације, као што тзв. младе лидере уче на наменским курсевима. Или који се неће ослонити на вештине додворавања и улагивања. Већ они који ће бити свесни важности наведених универзалних ванвременских принципа  и који ће живети по њима.

Узгред, каже Стивен Кави, хиљаде школа у свету већ уче и васпитавају децу по тим принципима преточеним у оперативних седам навика: бити проактиван, почети имајући у виду крајњи исход; разумети приоритете,шта је најважније; успоставити односе у којима сви добијају а нема поражених и победника; видети ствари из туђе перспективе, разумети другог; деловати узајамно и водити рачуна да обновите властиту енергију.

Да ли је таква будућност за нас могућа? Одговоре на та питања треба да дају и професори и свештеници и психолози и мислиоци и академици. И политичари, наравно.

Мијо Стојкановић

.