Требало је све да им полупам по канцеларијама у Београду и у овој вароши. Јер су гледали кроз мене и преко мене. Нису хтели ни да ме виде ни да чују. А мислио сам да толико доброг носим у себи. Да им кажем да су бездушни бирократски трутови. Да су живи мртваци само им то још нико није рекао. Али, нажалост, нисам тако шта имао  у карактеру. Само сам тражио прилику за посао.

Толико је знаменитих људи неправедно прекрио заборав, а дали су важан допринос српској култури и науци или су били велики добротвори и хуманисти. Зашто онда не би био заборављен Десимир Вукосављевић из Брезовица који је својевремено "само" променио комплетан кров на манастиру Грачаници и подигао са својим људима правцати Дом културе у свом селу.

Ово би требало да буде нежан и благонаклон текст. И текст жала о тако ретким особинама међу људима као што су скромност, обзирност, поштовање, солидарност, које је однео вихор грађанског рата. Моје родно село, Црвица у Републици Српској, које се одликовало свим тим особинама још се није опоравило од ратног разорног дејства на нарави људи. Сада тамо међу људима, нажалост, претежу скученост, грубост и подозрење. Наравно текст је намењен посвећенима и онима којих се непосредно тиче.

Ограђујем се унапред. Овај текст је важан само његовом аутору и евентуално још неком ко налети на наш портал, а дели сећање на време и простор о којима се у тексту говори. Историја има свој хук, ми смо мање од трептаја ока у њој, али судбина народа, градова, села и појединачних људи је у том трептају.