Даљи рођак је имао канцеларију у старом аустроугарском здању. Ту су биле смештене канцеларије општине Сребреница. Једног априлског јутра 1986. године, ја сам се обрео овде у потрази за послом. Рођак каже да ће се потрудити да ми се пружи шанса, ако ја њему испричам све о младићима из мог села који су на игранци, горе у брдима, певали забрањене српске песме.

Требало је све да им полупам по канцеларијама у Београду и у овој вароши. Јер су гледали кроз мене и преко мене. Нису хтели ни да ме виде ни да чују. А мислио сам да толико доброг носим у себи. Да им кажем да су бездушни бирократски трутови. Да су живи мртваци само им то још нико није рекао. Али, нажалост, нисам тако шта имао  у карактеру. Само сам тражио прилику за посао.

Толико је знаменитих људи неправедно прекрио заборав, а дали су важан допринос српској култури и науци или су били велики добротвори и хуманисти. Зашто онда не би био заборављен Десимир Вукосављевић из Брезовица који је својевремено "само" променио комплетан кров на манастиру Грачаници и подигао са својим људима правцати Дом културе у свом селу.

Ово би требало да буде нежан и благонаклон текст. И текст жала о тако ретким особинама међу људима као што су скромност, обзирност, поштовање, солидарност, које је однео вихор грађанског рата. Моје родно село, Црвица у Републици Српској, које се одликовало свим тим особинама још се није опоравило од ратног разорног дејства на нарави људи. Сада тамо међу људима, нажалост, претежу скученост, грубост и подозрење. Наравно текст је намењен посвећенима и онима којих се непосредно тиче.