Odštampajte ovu stranicu
субота, 10 април 2021 19:20

Иди и помири се са братом својим

Napisano
Црква Светог Димитрија у Црвици на Дрини, Република Српска Црква Светог Димитрија у Црвици на Дрини, Република Српска

 

Мој даљи стриц је преминуо а да се није помирио са својим млађим братом. Свештеник није изговорио јеванђелске речи: Иди и помири се са братом својим, па се врати и принеси дар свој на олтар. Да је то учинио тог дана, пре много година, могао је на основу тог примера хришћанским саветима и препорукама променити живот наше сеоске заједнице.    

 

Имао сам тада око седамаест година. Похађао сам гимназију у Бајиној Башти. Уочи Мратињдана носио сам панаију у нашу сеоску цркву да се освешта. Мратињдан је славило петнаестак кућа у нашем селу. Свештеник, тада тек коју годину на парохији, сачекао би да се сви окупимо, па би отпочео са молитвом и службом освештавања. 

 

"Да ли су сви дошли?" приупитао је свештеник када му се учинило да смо сви ту.

"Није дошао мој млађи брат", казао је мој даљи стриц.

"Зашто он није дошао?" питао је свештеник.

"Не знам, попе".

"Зашто га ниси позвао? Зашто ниси понео и његову панаију?"

"Ми не причамо".

"То није добро. Треба да говорите. Треба да се помирите", казао је свештеник.

 

Стриц је слегнуо раменима и одћутао. Свештеник је отпочео са освештавањем панаија. Пожелео нам је срећну славу и ми смо се разишли.

 

После неколико година стриц је преминуо не помиривши се са млађим братом. Свештеник, човек импресивне појаве, дуге  густе браде и јаког гласа, превише је мислио о материјалним стварима. Био је упоран да наплати и тамо где се није могло, његово је било и оно што су људи наменили породици као припомоћ. Зато се он све време, прилично дуге службе на нашој парохији, мучио са угледом и ауторитетом међу људима.

 

Тај сам догађај запамтио осетљивошћу још потпуно нестасалог младића за односе и промене међу људима. Када сам много касније, крајем осамдесетих година, бивајући већ у Ваљеву, тек откривен цитат из Јевађеља спојио са догађајем из наше сеоске цркве, у мом сећању је експолодирао могући а неоставрени значај давног догађаја.

 

Свештеник је стрицу требало да каже: "Зато, дакле, ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те. Остави дар свој пред олтаром, иди па се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој". Јеванђеље по Матеју, глава 5, Христова беседа на Гори.

 

Свештеник није рекао: Иди, измири се са братом својим, па заједно дођите у цркву. Није то рекао јер је мислио да ти скромни, ћутљиви и намучени људи немају у себи вере за Христове радикалне  речи. Вероватно није веровао ни у свој ауторитет свештеника, или му није било стало да ризикује са ауторитетом, уколико његов захтев (упутство) не би био испуњен. И нставило се како је било, завршило се лоше.

 

А послушали би га људи. Зато што и јесу били скромни, ћутљиви, намучени. Што су знали шта је брат и шта је своја крв, јер није било зла међу њима, само тврдоглавост, задртост и мучне размирице, без озбиљног разлога. Зато што су, иако заиста без знања о вери, били богобојажљиви и признавали ауторитет свештеника и у том  атеистичком времену.

 

Да је још ту једну реченицу свештеник изговорио и да је био послушан ( за шта је, рекли смо, постојала велика вероватноћа) то би се као лепо чудо разгласило по селима. Свештеник би био у прилици да тихо и дискретно упућује људе на помирења, на братску солидарност,на покајање, на доброту, на окретање леђа злу, на поштовање оца и мајке, на одлазак у цркву, на пост и причешћа.

 

Браћа, скромног материјалног стања, без снаге утицаја, без престижа у селу, засијала би примером свог измирења. Јер су се уздигли изнад трвења и зађевица, молбом и захтевом свештеника.

 

Нажалост ништа се од тога није догодило. Олако пропуштена велика, прекретничка прилика.

 

Моји учени рођаци су рекли када сам им испричао давни догађај: "Ех, где ћеш то очекивати. То је превише". Достојевски је веровао у измирење свих народа, у васељенско братство људи у Христово име. Зашто би нама било немогуће веровати у изгледну могућност проемне живота у само једном селу.

 

Засигурно је у нашим животима, приватним, пословним и друштвеним, море сличних пропуштених прилика. Јер неко ко је требало да преузме одлуку до краја, па и ризик за њу, није то знао и хтео да учини. Јер није био посвећен својој дужности. И јер је формално заузимао, ко зна све како, то место, а  стварни интереси су му били на другој страни. Отворити очи и гледати.

 

 

 

 

Мијо Стојкановић

 

 

.

 

 

Pročitano 1267 puta
Valjevska iskra

Najnovije od Valjevska iskra