Цена није монолитна и јединствена, али није ни последица деловања тржишних закона понуде и потражње, конкуренције. Издиференцирале су се цене у зависности од сорте,квалитета па чак, може се рећи и умешности сваког воћара да пласира свој производ оном откупљивачу који понуди највише. Тако смо имали ситуацију да се највише плаћала сорта Тјуламин по 130 динара за килиограм и то пакован у кутијице по 10 комада искључиво за стону употребу. Микер је плаћан 95-100 дин, Виламет (који је и носилац сортимента) до 70 динара, а градобитна малина која је изгубила класу око 50 динара. Опет се поновила прича о томе да је држава забранила хладњачарима и откупљивачима да дижу цену малине преко 80 дин. Држава јасно одговара да о томе не може бити говора и да је целокупан откуп и цена заправо њихова режија. Договор (не)џентлменски је сигурно на снази, између кога, можемо само да нагађамо. Свакако не треба да се бавимо спекулацијама, али оно што је јасно и што су нам пренели сами произвођачи, и профит и екстрапрофит завршиће у рукама посредника. Сељак сам, поново, у „позитивној нули“ тек да плати хемију и ђубриво и да поново изостави свој рад из калкулације тек за толико да би следеће године кренуо испочетка једино са надом да у Србији мора сванути. Док не сване било би реда да нам већ неко објасни да ли све и даље функционише „по директиви“ и докле ће сељаци да дрљају неузорано. Уколико се то не деси крчевина и парлог једина су алтернатива.