среда, 25 април 2018 15:46

Др Миша Илић: Умрети на ВМА

Napisano

 

Др Миша Илић је добитник Награде града Ваљева за медицину. Он је један од најугледнијих, а свакако најомиљенијих ваљевских лекара, иако је већ девет година запослен на ИКВБ "Дедиње". Доктор зна да нема велике разлике између ваљевске и већине београдских болница на гласу. Пажљиво лекарско око може да закључи и како живе и како се осећају људи у Србији. Превише очаја и безнадежности.

 

Др Миша је врло опуштен у разговору. На питања одговара искрено и без сустезања. Он је рођен у Никшићу 1963. године, у коме никада није био пошто су га родитељи однели из родног града када је имао само 45 дана.Отац је био млад лекар, у Ваљеву није било места, служио је војску у Црној Гори и остао ту наредних годину и нешто дана.

Миодраг Миша Илић по завршетку гимназије желео је да студира ДИФ. Мислио је да професори фискултуре лепо проводе свој живот: лети кампови, зими скијање. Њему, спортисти, није се допадао начин живота познаика који су намеравали да студирају медицину. Отац је 1982. године рекао да ипак треба да студира медицину, јер тако неће бити у домету политике, а ако буде рата лечиће људе, неће бити тамо где се пуца. Године 1982, подвлачи др Миша, када свега оног лошег, што ће доћи кроз десет година, још није било  на видику.

И тако, ипак, медицина. Запослење у Ваљевској болници. Специјализација опште, па касније и васкуларне хирургије. Године 2001. постаје шеф Одсека васкуларне хирургије, две године касније начелник Одељења хирургије.  И 2009. године прелазак у Београд, на ИКВБ "Дедиње".

 

Докторе, били сте успешни у Ваљеву, имали сте стално узлазну линију.  Да ли је даље усавршавање био основни разлог да пређете у Београд? Да ли је био још неки разлог?

Мене је Бошко позвао. Ми смо дуго пријатељи и изван медицине. Заблуда је да ако ви добро радите, да  ће то неко приметити и позвати вас. Морате да имате неког ко вас познаје, ко је ваш. А отишао сам јер сам се заморио од руковођења. Немам ја особине за то. А немате ни прерогативе да некога казните а да неког наградите како бисте изградили неопходну хијерахију. Стигла је и она криза 2008. године и све је помало почело да се урушава. Зато сам одлучио да прихватим Бошков позив и да пређем у Београд. Што се посла тиче нисам се покајао. Радим само као васкуларни хирург и добро ми је. Али начин живота у Београду ми не прија. Много је нервозније, приземније и грубље, него пре четрдесет година када сам ја студирао у Београду.

 

Како београдски лекари гледају на здравство и лекаре у унутрашњости. Мисле ли да и изван Београда има добрих лекара и болница или је то за њих све незнатно и није вредно пажње?

Они који су од почетка у некој од београдских болница и немају искуство рада у унутрашњости углавном мисле да у унутрашњости мало шта ваља и да је разлика огромна. Ја сам имао прилике да упоређујем и стално упоређујем и сигуран дам да разлика уопште није велика. Наравно, постоје неке ствари у лечењу које се могу пружити само у Београду, али то је мали број ствари. Моја болница "Дедиње"увек је била на високом нивоу. Ту су хијерархија и организација успостављене пре 30 година и то се одржава. Али поред нас је болница "Драгиша Мишовић", тамо ради моја супруга. Понекад ме позову на консултације. Ваљевска болница, у моменту када сам ја отишао из ње, била је за ту болницу америчка клиника "Мејо".

Наши људи овде имају предрасуде. Напиши ми упут за Београд за ово, за оно. Ја им кажем, док сам радио у Ваљеву, ако ја не назовем неког колегу у Београду или неког начелника ко зна на кога ћете тамо налетети. Боље да се лечите овде. Делује црнохуморно, али као да је жеља сваког просечног Србина да умре на ВМА.А и то је прецењена болница. На почетку су набавили добру опрему и успоставили хијерахију по угледу на војну. Међутим и та је болница била жртва негативне селекције.

 

А лекари, како је са њима?

Слично је и са лекарима. Ми смо у Ваљеву имали одличну хирургију. Јордан Лазаревић, Саша Медић...Хирургија је, да будемо поштени, покретач Опште болнице. Ми подстичемо радилогију, анестезилогију, интернисте, гинекологе. Засновали смо лапараскопију пре него Београд. И данас смо у томе вероватно бољи од Београда, а Јордан Лазаревић,  ако није најбољи онда је сигурно у два, три најбоља лапараскопска хирурга у Србији.

У мојој болници у Београду зову ме да дођем од куће када имају неки проблем и из опште, не само васкуларне хирургије. Ја се шалим, па им кажем треба да дође доктор из Ваљева да вам разрешава проблеме.

 

Како изгледа народ у Србији виђен пажљивим оком лекара?

Жао ми је, али све је више јадних и очајних људи. Виђам пуно безнадежних, поготово старијих људи. Приметио сам, док сам још био у Ваљеву, да људи траже утеху у болници. Дођу, легну а када треба да иду кући нико не долази да их одведе. Лепо видиш да се ни њима не иде. Ја сам чак питао, да ли је могуће да ти је боље у болници него код куће. Нисам добио директан одговор али из оног што је речено дало се закључити да је одговор: да јесте боље ми је овде. То је питање за социологе и психологе зашто је то тако.

Наше је здравство свеукупно сиротињско. Из објективних и других разлога. Само би неко јавности требало и да каже да је то тако. Да људи од лекара не очекују чуда.

 

Да ли лекари јопш уживају велики углед и поверење код грађана, као раније?

Лоши новинари наносе штету и нашим пацијентима и нама. Када у таблоидима освану текстови да су лекари лопови, криминалци, да узимају новац, да су малтене убице, а то читају непросвећени људи, који све то некритички примају, шта онда можете очекивати. Ето их код лекара с подозрењем и неповерењем. Онда знају више од мене. У таквим ситуацијама, а све чешће се нервирам, ја им кажем: Идите код оних којима верујете па се лечите.

Лекари када погреше, а дешава се и то, треба да одговарају на суду или пред Лекарском комором, а не у Блицу и Куриру. Једноставно је: треба да се окренемо ка поштењу, добру, саосећајности, разумевању једних за друге.

 

Ја ћу вам пренети оно што сам чуо, а ви не морате коментарисати. За вас кажу да сте и даље најомиљенији лекар у Ваљеву.

Не могу рећи да ми није драго ако је тако како кажете. Трудим се да помогнем људима колико је у мојој моћи и да их разумем. Волим начин живота у Ваљеву, волим овдашње људе. Тако да су нам осећања и поштовање узајамни.

 

Обављате помало и праксу када дођете у Ваљево.

Да. Одем у ординацију код Милана Николића и Душана Мирковића. И ту има један парадокс. Ја сам својевремено критиковао онај систем и комунисте. А изгледа да сам већи комуниста него што су некадашњи комунисти били. Дође човек у ординацију и ја га прегледам најбоље што знам и могу. И онда помислим како ће овај човек то да плати, не може он ово да плати, ја га на неки начин искоришћавам и осећам се лоше. Јер говорили су нам толике године - а то је још Бизмарк увео, а не ови наши - да сви треба да се лечимо подједнако квалитетно а да плаћа колико ко може. Остало је то у мени.

 

Да ли вас је обрадовала Награда града Ваљева?

Прво сам помислио, зашто баш ја. Били су предложени за награду неки изузетни лекари, моји пријатељи. Људи су ми међутим искрено честитали. Они су били сигурни да сам ја заслужио ту награду. Када сам кратко поразговарао са неким од добитника награде, схватио сам да сам се нашао у добром друштву. Тако да не могу рећи да ми није драго што сам добио награду.

 

 

Мијо Стојкановић

 

 

.

 

Pročitano 7268 puta Poslednji put izmenjeno среда, 25 април 2018 20:00

2 komentara

  • Link komentara Milica четвртак, 26 април 2018 13:09 napisao/la Milica

    Kolege novinari, jedna mala sugestija ne postoji reč najomiljeniji, nego jedan od omiljenih. Pozdrav!

  • Link komentara Goran среда, 25 април 2018 23:01 napisao/la Goran

    Kralj

Ostavi komentar

перископ

 

  • Сећање: Застава Србије на Белој кући
    0 02. јул 2018.
    Сећање: Застава Србије на Белој кући
    0 02. јул 2018.
    Године 1918, 28. јула, у Вашингтону се завиорила застава Србије. Амерички народ, по одлуци свог председника Вудро Вилсона, тако је…
    0 02. јул 2018.
  • Лепота галерија
    0 28. јун 2018.
    Лепота галерија
    0 28. јун 2018.
    Сигурни смо да фотографија, на којој су Емилија Билић, директор Савремене галерије ликовне уметности у Нишу и Марија Петровић Марковић,…
    0 28. јун 2018.
  • У Двориште долазе најбољи људи
    0 27. јун 2018.
    У Двориште долазе најбољи људи
    0 27. јун 2018.
    Угледни и паметни људи у свету говоре да су данас истинска елита они који читају књиге. Пре тридесет година најбољи…
    0 27. јун 2018.
  • Медији једно, а грађани би друго
    0 25. децембар 2017.
    Медији једно, а грађани би друго
    0 25. децембар 2017.
    По суфинансираним медијским пројектима за ову годину могло се помислити да ће гласила учинити да "непокретни проходају а слепи прогледају". 
    0 25. децембар 2017.
  • Успех Милојеве школе стрипа
    0 03. март 2018.
    Успех Милојеве школе стрипа
    0 03. март 2018.
    Ученици из ОШ "Миле Дубљевић" из Лајковца, полазници школе стрипа у којој их је њихов наставник, академски сликар Милоје Митровић,…
    0 03. март 2018.
  • Бошко Обрадовић: Коме је остављен човек?
    0 05. јануар 2016.
    Бошко Обрадовић: Коме је остављен човек?
    0 05. јануар 2016.
    И шта се може очекивати од таквог човека који нема коме да се обрати, јер је остао сам без заједнице.…
    0 05. јануар 2016.
  • Хуманитарна ревија борилачких клубова
    0 04. март 2018.
    Хуманитарна ревија борилачких клубова
    0 04. март 2018.
    Марко Јовановић, РК "Младост" Ваљевски борилачки клубови данас организују хуманитарну ревију под називом "Борба за живот". Приход су наменили обнови…
    0 04. март 2018.
  • Марко Јовановић на Светском форуму традиционалних спортова
    0 24. фебруар 2018.
    Марко Јовановић на Светском форуму традиционалних спортова
    0 24. фебруар 2018.
    Тренер рвача ваљевске "Младости" и кадетске репрезентације Србије, протеклог викенда је у турској Анталији је активно учествовао на Светском форуму…
    0 24. фебруар 2018.
  • Три медаље за "Младост"
    0 30. мај 2017.
    Три медаље за "Младост"
    0 30. мај 2017.
    На државном првенству за кадете у рвању грчко-римским стилом, које је одржано за викенд у Сомбору, рвачи ваљевске "Младости" освојили…
    0 30. мај 2017.
  • Јубилеј ваљевских рвача
    0 30. децембар 2016.
    Јубилеј ваљевских рвача
    0 30. децембар 2016.
    Фото: Жељко Бошковић У четвртак је свечано обележено 40 година рвања у Ваљеву. Свености у градској кући присуствовали су бројни…
    0 30. децембар 2016.