Мој даљи стриц је преминуо а да се није помирио са својим млађим братом. Свештеник није изговорио јеванђелске речи: Иди и помири се са братом својим, па се врати и принеси дар свој на олтар. Да је то учинио тог дана, пре много година, могао је на основу тог примера хришћанским саветима и препорукама променити живот наше сеоске заједнице.
Тридесет година памтим ову причу. Моје поштовање за њене јунаке је веома добоко, а успомена на њих лепе и сетне. Сада сам пожелео да причу пустим међу људе.
Даљи рођак је имао канцеларију у старом аустроугарском здању. Ту су биле смештене канцеларије општине Сребреница. Једног априлског јутра 1986. године, ја сам се обрео овде у потрази за послом. Рођак каже да ће се потрудити да ми се пружи шанса, ако ја њему испричам све о младићима из мог села који су на игранци, горе у брдима, певали забрањене српске песме.
Требало је све да им полупам по канцеларијама у Београду и у овој вароши. Јер су гледали кроз мене и преко мене. Нису хтели ни да ме виде ни да чују. А мислио сам да толико доброг носим у себи. Да им кажем да су бездушни бирократски трутови. Да су живи мртваци само им то још нико није рекао. Али, нажалост, нисам тако шта имао у карактеру. Само сам тражио прилику за посао.
Толико је знаменитих људи неправедно прекрио заборав, а дали су важан допринос српској култури и науци или су били велики добротвори и хуманисти. Зашто онда не би био заборављен Десимир Вукосављевић из Брезовица који је својевремено "само" променио комплетан кров на манастиру Грачаници и подигао са својим људима правцати Дом културе у свом селу.
Ово би требало да буде нежан и благонаклон текст. И текст жала о тако ретким особинама међу људима као што су скромност, обзирност, поштовање, солидарност, које је однео вихор грађанског рата. Моје родно село, Црвица у Републици Српској, које се одликовало свим тим особинама још се није опоравило од ратног разорног дејства на нарави људи. Сада тамо међу људима, нажалост, претежу скученост, грубост и подозрење. Наравно текст је намењен посвећенима и онима којих се непосредно тиче.
Ограђујем се унапред. Овај текст је важан само његовом аутору и евентуално још неком ко налети на наш портал, а дели сећање на време и простор о којима се у тексту говори. Историја има свој хук, ми смо мање од трептаја ока у њој, али судбина народа, градова, села и појединачних људи је у том трептају.
Опширније...
Сада, када се полако ослобађамо пресије од корона вируса, неке потиснуте теме подсећају нас на своје жилаво и погубно трајање. Наркоманија и коцкање, на пример. У Брајковцу код Лазаревца, Центар "Земља живих", већ 12 година пружа уточиште и лечење за око 20 младих људи. Ми смо раније на нашем порталу објавили разговоре са свештеником Александром Новаковићем, старешином центра, и са двојицом штићеника. Данас објављујемо потресне и тешке исповести још тројице младића и тиме, за сада, затварамо ту тему.
"Када сам после годину дана у Заједници "Земља живих" у Брајковцу, отишао кући на "прво виђење", моји нису могли да поверују колико сам се променио, колико имам смирености и стрпљења", каже Божо Вукомановић, млади старешина заједнице. Божо има 22 године, био је зависник од кокаина четири године.
Било је то 1987. године, за време моје прве године у Ваљеву. Једне топле нуспешне мајске вечери управо ми је тако требало да разговарам: О животу и о смрти. Тако сам се осећао.