У Берлин смо допутовали возом из Франкфурта на Мајни, изненађени брзином воза и краткоћом времена за које смо превалили ту приличну раздаљину. Већ у путничком купеу, знатно комотнијем него у нашим возовима, сусрели смо се с духом Берлина и Немачке, у лику нашег сапутника, студента из Берлина са којим смо ступили у разговор. Огромна већина младих Немаца, без обзира на формално образовање, поред матерњег говори и енглески, а неретко и још неки светски језик. Ако језичка баријера постоји, а желите да се изборите за место под сунцем туђег неба, копате и рукама и ногама да баријеру што пре савладате.
Objavljeno u
Путопис
Никада није лако напустити родни град. Никада није лако напустити родну земљу. Али понекад се и то деси. Разлози су разни. Мој разлог је љубав, жена. После заједничког живота у Србији решили смо да се преселимо у њену земљу.
Objavljeno u
Путопис
У Сарајево смо допутовали око осам сати навече. Глад је изгледао добро осветљен. Сместили смо се у мали, сасвим пристојан хотел ‘’Хајат’’. На Федералној ТВ, коју смо гледали одмах у хотелској соби, врло критички, скоро непријатељски став, према Милораду Додику и Републици Српској. Ми смо радници управе општине Уб на тродневном синдикалном излету у Сарајево. Моји већ долазе по други пут, ја сам први пут у главном граду БиХ, након свега оног.
Objavljeno u
Путопис
Годинама сам само пролазио кроз Ваљево. Аутобус би се на кратко зауставио у полумраку на старој аутобуској станици. Тек толико да купим новине које бих с муком читао док би се пењали уз планину.
Objavljeno u
Путопис
Ја сам емигрирала у Канаду 30. децембра 1996. године. Претила је опасност да ми истекне виза, те сам спровела ту крупну одлуку. Чак се и мој отац противио, јер му је једино дете одлазило ''тамо далеко преко океана''. Дете је било амбициозна жена у средњим тридесетим годинама, са завршеним Електротехничким факултетом, којој је досадило да седи у добро стојећој београдској фирми и прима солидну плату за пар сати рада недељно. Како штрајкови по Србији нису уродили никаквим резултатима, ја сам осећала да је крајње време да реализујем своју идеју о ''напуштању земље'' и другачијем животу, ма шта то значило.
Objavljeno u
Путопис
Носталгија или патриотизам? Свеједно. Обоје су увек ту. Међу нама у Аустралији има доста Срба, који су изузетно велике патриоте, а да нису ни рођени, ни дана живели у нашој дивној Србији. Некима то осећање буди чињеница да им је, ето, један од родитеља српског порекла. У то сам се недавно уверила када сам на послу упознала Маријану В. На вратима радње појавила се врло атрактивна средовечна дама ситније грађе. Не осврнувши се по радњи, пришла је газди да га поздрави. - Угледах те кроз излог. Дуго се нисмо видели па, ето, да свратим на кратко да ти се јавим. Како си? Шта има ново?- упитала је она. - Уобичајено. Доста се ради и добро је. Како је код тебе?- одговори газда. - Радим тренутно на два велика пројекта- опера и представа. Још увек сам у театру „Sydney Opera House“- рече Маријана уз широк осмех.
Objavljeno u
Путопис
Путовао сам Русијом: најпре као дечачић од четири године, потом као дечак од дванаест, па као младић у двадесет седмој и најзад као зрео човек на почетку шесте деценије живота.
Мој, надам се не и последњи, боравак у Русији 2008. и 2009. године, иако везан за један пословни аранжман, завршио се вишемесечним путовањем по Русији и посетом мојим рођацима у Петрограду.
Objavljeno u
Путопис
Опширније...
У понедељак 19. јула 2010. године у преподневним сатима churter летом Београд - Јереван кренуо сам у постојбину предака, далеку Јерменију.
Objavljeno u
Путопис
Ја сам емигрирала у Канаду 30. децембра 1996. године. Претила је опасност да ми истекне виза, те сам спровела ту крупну одлуку. Чак се и мој отац противио, јер му је једино дете одлазило ''тамо далеко преко океана''. Дете је било амбициозна жена у средњим тридесетим годинама, са завршеним Електротехничким факултетом, којој је досадило да седи у добро стојећој београдској фирми и прима солидну плату за пар сати рада недељно. Како штрајкови по Србији нису уродили никаквим резултатима, ја сам осећала да је крајње време да реализујем своју идеју о ''напуштању земље'' и другачијем животу, ма шта то значило.
У марту 1997. запослила сам се у ЕТ центру једне компаније у Торонту. Од тада сам променила четири компаније, а такође и врсту посла који сам обављала. Пуно времена сам уложила на усавршавање језика, на професионално усавршавање и за то време три пута повећала своју плату. Све то је захтевало невероватан напор и енергију.
Канада је једна сређена земља где живе на стотине различитих нација. Сви се ми понашамо према правилима која су успостављена. На послу нема викања, препирања, оговарање иза леђа сведено је на минималну меру. Људи раде јако пуно, често прековремено и преко викенда. Менаџменту се прековремени рад не плаћа. У последњих неколико година људи се све више жале на количину посла и остале обавезе у кући које не могу да заврше. Људи као и свуда раде да отплате кредите за кућу и аутомобил. Ко није члан синдиката, а таква је већина запослених, може да изгуби посао без икаквог разлога и образложења. Може бити да нови менаџерски тим хоће да постави нове и своје људе.
Порези су велики, али они обезбеђују чисте улице, метро, школе и болнице. Здравствена заштита се не плаћа и свако је може добити. То је званична политика, а реалност је да људи не могу да нађу лекара, да се чека на операције по неколико месеци. Лекови и зубарске услуге нису покривени. То свако мора да плати. Ако имате сталан посао, осигурање покрива те трошкове до 80%.
Због невероватне заузетости, људи се не друже превише, у ствари врло мало. Моја кћерка виђа своје другарице само ако јој ја уговорим ''играње''. Нико не свраћа ненајављен. Сви сусрети се унапред договарају.
Последњих година и овде је тешко наћи и задржати посао. Нико не може да се такмичи са јефтином Кином. Упркос свему томе цене некретнина у Канади расту експоненцијално. Данас је немогуће купити кућу у Торонту са платом средње класе. Доста људи је изгубило посао у последњих неколико година, али нема резигнације, људи не падају у депресију. Још увек је пуно оптимизма и наде.
Objavljeno u
Путопис
Реч уредника
