Када заиста остари, каже мој супруг, вратиће се у родни крај и у воћњаку с погледом на Дрину, измештеном од села, подићи ће малу брвнару. Ту ће поново читати омиљене писце, седеће на прагу и свирати усну хармонику, узгајаће јагањце, зечеве и кокошке, пецаће рибу на реци, писаће молбе и жалбе сељацима, а суботом ће палити свеће заборављеним покојницима.
Људи данас показују тамнију страну своје личности. У другима најпре видимо лоше особине, једни другима се обраћамо грубо, без благонаклоности. Онда смо позлеђени и носимо бол. А може се другачије. Лепа реч, мало увиђавности. Граница је тако танка.
Ружица Стојкановић: Моје швајцарско искуство
Napisano Valjevska iskra
Имала сам прилику, ове јесени, да будем у Цириху месец дана. Сви су ме на улицама љубазно и са осмехом поздрављали на немачком. Ја сам њима одговарала са добар дан, на српском. Разумели смо се. Тамо је све окренуто и прилагођено човеку.
Није ми била намера да овим причицама стварам идилу од свог брака. Ово су само блистави тренуци једног мање-више уобичајеног живота. Kao дијаманти у пепелу. Срећом блиставих тренутака није било мало. И мене је знало опрхвати тешко питање: да ли сам заиста вољена? Да ли мој супруг зна каква сам ја стварно? И да ли жели да то зна?
Парови седе по ресторанима и ћуте. Немају о чему да разговарају. Француски писац Алексндар Жарден, каже да би радо увео полицију која би добро продрмала такве парове. Или: младићи и девојке седе у кафићима и свако типка по свом мобилном телефону. Не разговарају, не примећују се. Треба ли да кажем да у моје доба није било тако.
Када сам супругу рекла о чему желим да пишем у овом тексту, он ми каже да поведем рачуна. Мисли да ме људи неће разумети на прави начин. Писаћу само истину, кажем. Коме може сметати истина. То није гаранција да ће те разумети и да те неће осуђивати, али ако ти је заиста стало, ти пиши, каже супруг.
Овог лета нећу ићи на море. Нисам сигурна ни како ће бити наредних година. Зато је време да почнем да се сећам. Почећу с мојим најлепшим летовањем. Зашто ми је летовање у лучком граду Бару остало у најснажнијем сећању?
Опширније...
Ово је недавно подигнут Видиковац у месту Гмила присјека на путу за Бајину Башту, после Пашине равни. Када год путујемо за Бајину Башту мој супруг обавезно заустави кола на том месту, ма колико журили да стигнемо кући. Рекао би да смо ступили на територију Успорене земље (то је за њега бајнобаштански крај) и да је грехота не застати, лишити се величанственог погледа, моћне тишине и лета великих птица изнад главе.
ЗОРАНА ГОЛУБОВИЋ, дипл. инг. хемије. Запослена у Ваљевској пивари као шеф службе контроле квалитета. На њу се односе речи Ернеста Хемингвеја да тешкоће могу постојатги, али да је ниједна не може сломити. Када Зорану видите енергичну, драгу и љубопитљиву, ви знате да је то тако.