Мој одлазак у пензију складно се поклопио  са завршетком мог пословног круга у Ваљеву и са крахом тридесетогодишње брачно-емотивне заједнице. Зато је било сасвим логично да се удаљим.

Свом имену и презимену у новинарском послу  више нисам имао шта да додам. А и да сам то желео више нисам имао ни где ни са ким.

Приближно у исто време дошло је до краха и мог брака. Формално крах је озваничен пре неколико година, али његова смрт догодила се знатно пре тога. 

Међутим мој је проблем што се тешко раздвајам. Не заборављам пријатеље још из студентских дана и осећам да су у мени још лепа и жива.   Не заборављам ни сентименталне везе из прошлости, посебно једну, што је веома љутило моју сада бившу супругу.  Бојим се  ако некој будућој емотивној партнерки (ако се догоди)  будем  морао да обајшњавам зашто се распао мој брак - да се уз све оштре речи о неразумевању, поразном губитку минималног поштовања, суровости и немилосрдности њених речи - у подтексту, ипак, не покаже и благонаклоност за ту жену. И не само што је мајка наше двојице добрих синова.

Не заборављам ни Радио, нити Ваљево.

Дакле, како ми је овде у Бајиној Башти и преко Дрине, у родном селу? Добро је. Косим воћњаке и дворишта, берем јабуке, бринем о кући. На лековит начин обновио сам пријатељства из ране младости, читам до запаљења очног живца, пишем помало. Стекао сам у самој вароши неколико нових познаника који држе до мог мишљења и до мојих речи.

О Ваљеву мислим боље одавде него док сам стално живео у њему. Мојим овдашњим познаницима говорим да су људи у Ваљеву у јавном простору пристојни и обзирни, да су службеници у државним канцеларијама предусретљиви, без уобичајене осорности, да не отежу намерно решавање вашег ситног проблема. Причам им како су књижевне вечери ваљевских писаца и песника изузетно посећене, да се у две престижне галерије редовно догађају изложбе високих вредности. Кажем им и да градоначелници Ваљева годинама уназад морају да буду пристојни и културни, да им се, с једним непоправљивим изузетком, не допушта да буду бахати; да никако не смеју да личе на Палму или неког сличног.

Ваљево је велики град, кажу на то моји познаници.

Пошто је ово за мене још увек нека врста иностранства ја им не кажем да сам на овом порталу објавио текст с насловом "Ваљево је знало бити суров град". У том сам тексту написао како је постојало време у Ваљеву, у коме су се неки, својом важношћу и величином  умишљени људи, као чопор вукова обрушавали на усамљене појединце, које би одабрали за хајку. И није био проблем у постојању чопора, проблем је био што је одабрана жртва остајала усамљена и беспомоћна, без икакве помоћи, заштите и разумевања. У мојим очима то је умањивало лепоту Ваљева.

Овде сам на самој ивици да постанем јуродив. То су они људи који добровољно пристају да их у име Христа сматрају лудим. Моја се јуродивост односи на незаустављиву и узалудну жељу да у људима, после толико година од рата, на простору где се несрећа може додирнути руком, где постоји толико уцвељених, разбудим доброту. Да не мрзе више оне с друге стране, да могу да кажу жао ми је и твог погинулог сина. Да људи имају право, да им се не смета, да буду човечни.

Добро ми је дакле овде, само ме преплави туга, и склупча се дубоко на дну срца, када понекад дођем у Ваљево и закључим да је све мање људи којима се јављам, све је мање оних који ми се обрадују, да моје име полако нестаје у том граду.

Један мој мудри стари сељанин узгред саветује како да се човек носи с таквим стањем.  За себе каже да зна да се гаси, да нестаје, гласно разговара сам са собом, долазе му син и његови да га обиђу повремено, а он је опет сам. Али каже тако и треба да буде и тако је праведно. 

Мијо Стојкановић

.