Проклети песимизам
Лојални људи. Новинар је питао лекара мисли ли да је и народ крив што имамо очигледно помањкање друштвене храбрости, страначки монопол у запошљавању, што људи не верују у праведност, што се знатан број људи мучи да купи храну, плати рачуне, што хода без динара у џепу.
"Мислим да је и народ умногоме крив", одговорио је лекар. "Људи морају да гледају, да размишљају, да се не слажу и да имају храбрости да то и кажу".
Тих се дана на телевизији репризно приказивала одлична серија о Димитрију Туцовићу, најугледнијем српском социјалисти с почетка 20. века. Казао сам да сам био дубоко импресиониран Туцовићевим снажним и безрезервним залагањем, како је у серији приказано, за правду у друштву, за радикално смањење сиромаштва, за укидање експлоатације; људским протестом и тугом због кланице у којој се човечанство нашло у Првом светском рату, у коме је и Туцовић погинуо као поручник Српске војске. Не видим да данас неко тако снажно верује, и да је спреман да се жртвује, за стварање таквог друштва. Као да не верујемо да је то уопште могуће, рекао сам.
"Ја не верујем", изричито је рекао лекар. "Н верујем ни ја", нешто мање изричито је казао новинар. При томе додао је да говори о оном што види и чује око себе, не дискутује и не потцењује напоре и резултате Владе Србије. Жели јој све најбоље. "Биће боље да ми нисмо у праву, да смо само старачки разочарани и резигнирани", казао је лекар.
М. Стојкановић
.
About the Author
Prev
Сузе и горки смех
Ostavi komentar
Реч уредника
