Ми још плаћамо цену пораза

Уторком се у Духовној библиотеци "Свети отац Јустин" изговарају веома важне речи. Те речи говоре о спасоносним вредностима православног начина живота. До сада су такве речи бројним и пажљивим слушаоцима упућивали проф. Драгослав Бокан, игуман Рафаило, апсолвент Богословског факултета Дејан Симеуновић и академик Предраг Пипер, професор на Филолошком факултету у Београду.

Професор Пипер је говорио о искушењима пред којима је изложен српски језик: све нас је мање, смањене су и територије на којима се говори наш језик, много нас је у дијаспори подложних асимилацији у туђу културу, и посебно: ћирилица се све упорније проглашава застарелим писмом које је на сметњи нашим европским и евроатлантским интеграцијама.

А српски језик је од виталног значаја за идентитет српске културе, српског народа и српске државе. Ми језиком сведочимо своју приврженост Господу, кога славимо речима и захваљујемо му се на свему што нам даје. Језиком га молимо да нам да оно што је потребно за здравље душе и тела и за живот вечни.

По мишљењу професора Пипера три су могућа пута којим се могу кретати српски језик и култура током 21. века. Један пут је да се наставе процеси српског језичког, културног, политичког и административног дезинтегрисања и стварања нових политичких језика, са основним образложењем да је то воља грађана неке административне јединице, изражена на демократски начин, ма шта то значило.

Друга неповољна могућност била би стварање неког лабавог језичког заједништва на подручјима где се некада говорио српскохрватски језик. Ту могућност неки медији у Србији, у приватном власништву, већ увелико најављују. Такав књижевни језик би се звао БХС (босански-хрватски-српски) или још компликованије БХМС (босански-хрватски-монтенегрински-српски). Тај језик би имао засебне стандарде. И у неким иностраним академским срединама такве идеје се све чешће заступају. Мало је вероватно да би се средиште такве политике налазило у Србији, утолико пре што су све видљивије појаве кроатоцетричности културног модела на некадашњем српскохрватском говорном подручју.

Трећи пут је пут очувања и развијања идентитета и интегритета српског језика и културе. Да ли ће се српском језику отворити та или нека слична перспектива, зависи пре свега од тога да ли ће и поред неповољних околности бити створено довољно јако интелектуално језгро способно да формулише и изнесе духовну обнову српског друштва. Ако се тај неопходни подухват оствари његови носиоци ће бити они који због своје младости још нису на кључним местима у српској култури и укупној политици, али којима та места свакако припадају, казао је професор Пипер.

Након тога, у име нашег портала, питали смо професора Пипера, да ли се на залагање да се у Србији користи ћирилично писмо, данас као и раније, одговара да је то православни фундаментализам, национална ускогрудост и сметња нашим европским интеграцијама. Професор је овако одговорио:

" Мале државе које изгубе рат, као што га је наша држава изгубила - без обзира ко је крив - плаћају цену пораза. Ми још увек плаћамо цену пораза. То није само економска цена. Од нас се тражи да променимо душу, менталитет. То чак отворено кажу, да нам треба нови менталитет. Како год било ми се томе морамо опирати. Ако држава свој посао не ради, а бојим се да по овим питањима не ради скоро ништа, ми, сваки од нас појединачно, морамо учинити што је до нас. Ја сам о томе већ говорио и писао, али они то игноришу. Тако им је најлакше.

Задатак очувања и реафирмисања ћириличног писма, пре свега припада филолозима, али нико од нас не треба да каже: није моје да мислим о томе. Не очекује се од сваког од нас да пишемо граматику, него да се трудимо да језик користимо што боље, што тачније, што лепше, што умесније и прикладније. То је наш допринос. Да пишемо ћирилицом. Нисам ја сад за спаљивање књига на латиници, далеко било, него да ми пишемо својим писмом, што је најнормалнија ствар. Ми не можемо да протерамо латиницу из јавног живота, превише дубоке корене је пустила, али треба да развијамо ћирилицу, да јој вратимо статус који јој по уставу припада, па ће се временом ствари променити.

Није мало стручњака који из иностранства пласирају идеје на штету наше културе и народа. Није наше да ратујемо са њима. Наше је да будемо чврсти на своме. Сам појам борбе није у томе да некога уништиш, него да будеш чврст па да се он разбије о твоју чврстину".

Мијо Стојкановић